Rock Express Online | Recenzije | Rock #32

Rock recenzije iz Rock Expressa #32

5 Minutes-Fast - Statement of Feelings (samostalno izdanje)

Jedan od novijih italijanskih sastava je i bend 5 Minutes-Fast. Njihov sound i stil bi se mogli okarakterisati kao melodična varijanta punk-rocka, ili melodična varijanta ublaženog hard cora. Moram istaći da su vrlo pevljivi, pesme su pamtljive, a njihov urbani sound govori da su muzički vrlo naslušani. 5 Minutes-Fast od prvog takta neodoljivo podsećaju na beogradski bend Doghouse. Sličnost je prosto frapantna, a gotovo da nema nikakvih naznaka da su jedni uticali na druge, pogotovo ako se ima u vidu da su Italijani svoj materijal snimali krajem januara ove 2001. godine. Britke pesme i poletna energija su oružje kojim bend plovi tokom kompletnog materijala od 8 numera. U međuvremenu su nabacili novog pevača (na albumu je tu ulogu imao bubnjar) i poslali mi demo sa dva nova songa, i mora se reći da je pristup i način tretiranja muzike ostao gotovo identičan. Ovaj italijanski bend puno svira uživo, a njihove pesme su se pojavljivale na zajedničkim kompilacijskim izdanjima: "Wipe Out", "Dave" i "Boomerang Records". Ocena: 7/10

Branimir Lokner

Cyril Achard's Morbid Feeling - In Inconstancia Constans (Lion Music/Rising Sun)

Cyril je francuski gitarista i profesor muzike sa zavidnim klasičnim i jazz obrazovanjem. Ovaj 30-godišnjak predaje na svim prestižnim francuskim konzervatorijima, kao i na nekoliko svetskih. Zbog čestih priznanja od kolega muzičara, a posebno od svog duhovnog oca Tony McAlpine-a, odlučuje da pre 5 godina snimi debi solo album, koji solidno prolazi u Francuskoj i biva primećen u svetskim razmerama. Ovo je njegov drugi album kojim nam prezentuje zanimljiv spoj melodičnog hard rocka, progressive-a uz jazzy harmonska rešenja i vokalne pop melodije. Zanimljivo, ali ništa više od toga. Ocena: 4/10

Duško Savić

Daylight Torn - New Skin (CCP)

Dve godine po izdavanju mračnog prvenca "Death Alone From Life Can Save", Daylight Torn nam prezentuju svoju "Novu kožu". Uistinu, bend se promenio. Sa goth metal teritorije skliznuo je na gothic rock teren sa povremenim pop uplivima. Nova pevačica Mea donosi novu energiju i optimizam koji se neda sakriti ispod mračnih i melanholičnih gotskih muzičkih fasada. Album je prepunjen emocijama, koje variraju od nesputanog besa do nežnih saosećanja, što nam (možda) govori da je bendu i u "novoj koži" tesno i da i dalje traže svoj pravi izraz. Čini mi se da će sledeći album skliznuti dalje ka alternativi, jer taj zvuk pevačici bolje leži. Uostalom videćemo, ovaj album je bio zanimljiv, ali ništa više od toga. Ocena: 7/10

Dejan Ilić

Diamond Dogs - As Your Greens Turn Brown
Revolution Riot - Out Of The Gutter, Into The Light
(Feedback Boogie Records)

Razlog sabijanja dva albuma u mengele duple recenzije nije zajednička i sveaktivnija Feedback Boogie Records kuća (ponikla kao pod-etiketa švedskog Deaf & Dumb izdavača), nije čak ni neka "relativna sličnost" između ova dva benda, već puka neminovnost da razornu skandinavsku kaset bombu oličenu u konvejerskoj produkciji kvalitetnih izdanja nekako moramo sabiti, bili to vešci & demoni, ili Diamond Dogs & Revolution Riot, jer u protivnom će nam se zauzeti ceo prostor, celu policu sa diskovima & pločama, gde god se okrenete biće skandinavski hladno & energično, a to već i vašeg autora počinje da zabrinjava. Prave li se ovakvi albumi još negde, uopšte?

Iako Diamond Dogs iza sebe imaju već jedno (izuzetno) EP izdanje, osmočlana družina na omotu je laki indikator da ovo još uvek nije pravi bend, već jedan, sada već trajniji, off-side projekt. Ono što je ovu grupu promovisalo u samom startu jeste prisustvo nekoliko poznatih likova - od tri gitare, Bobba Lee Fett (klavijaturista Hellacopters-a) je na jednoj, Stevie Klasson (ex: Johnny Thunders, Glen Matlock) je stavio prste na drugu, Matthias Hellberg (ex-Hellacopters) zadužen je za "harp & vocals", itd. No, znana lica u ovom slučaju jesu samo logistički-muzička potpora ideji autorskog tandema Suho/Widen koji stoje iza većine pesama. A ideja je jednostavna & pitka: 0.4l viskija, 0.2l The Georgia Sattelites, 0.1l The Faces, i 0.05l Izzy Stradlin. I da ne postoje ti deprimirajući Njutnovi zakoni, ja bih nakon ovog albuma zaspao, i probudio se na izlomljenom staklu na podu neke drumske kafane na jugu Amerike, pozamašna konobarica bi me izbacila na drum, a na prozoru saluna bi još stojao natpis: "southern boogie-rock band tonight, whiskey half-price"... Preporučljivo za sve one koji su godinama čekali da se Lynyrd Skynyrd počnu zaista zabavljati.

Za razliku od prethodnih, Revolution Riot su mi bili nepoznati.... nekih 46 sekundi. Već uvodna numera "Nothing Comes For Free", a potom i svaka naredna, navode me da su Revolution Riot ili nastali nakon skandinavskih koncerata Hardcore Superstar i Motorhead, ili su se dočepali jam session snimaka iz bekstejdža sa te turneje; što ujedno ukratko govori i kako album zvuči: on obiluje odličnim pesmama, dobrim rifovima i idejama, žigosan je čvrstim rokenrolom i miriše na glitter&glam, ali nažalost nema onaj tajni aditiv koji je mnogim švedskim bendovima omogućio da od predvidljivih & deja vi šablona naprave unikatni rokenrol talas svetskih razmera. Drugim rečima, Revolution Riot jeste bend na koji treba računati, a "Out Of The Gutter..." jeste dobar album koji ne prolazi lako rigidnu konkurenciju, jer sever Evrope je danas teško okruženje za "tek" dobre produkte. Ocena DD:  8/10, Ocena RR:  6/10

Petar Jovanović

Bob Dylan - Love and Theft (Columbia)

Jedan pouzdan put u sigurno ludilo svakako mora biti predana analiza fenomena Boba Dylana. Iako je o njemu napisano nekoliko vrlo dobrih knjiga, dosta prosečnih i gomila nesuvislih, među kritikom i fanovima još uvek ne postoji konsenzus da li je Bob ultimativni anarhista - mesija koji je došao da razori popularnu kulturu iznutra, šizofreni, hiperproduktivni pesnik sa potrebom da sve svoje ličnosti pretoči u albume ili pak samo okoreli profesionalac, solidan gitarista sa strašću za bluz standardima. Trenutno, Dylan zagovara ovo potonje, ali, ako nas je iskustvo nečemu naučilo, to je da Dylan laže. Uvek. Shodno tome, u ovoj recenziji neću mnogo obraćati pažnju na intervjue koji su promovisali album - čovek koji je pokrenuo lavinu singer/songwriter-a, od Judy Collins do Ryan Adamsa, i onda mrtav ozbiljan tvrdi da je njegov uticaj na muziku zanemarljiv, je, ili ozbiljno poremećen ili žestoko zavitlava novinare.

Dakle, Love and Theft, novi (trideset-peti beše?) Dylanov album sledi nakon njegovog najvećeg uspeha u poslednjih petnaest godina - albuma Out of Time i Oskara za najbolju pesmu (Things Have Changed iz filma Wonder Boys). Iako mu nedostaje svežina svog prethodnika (niko nije očekivao da Dylan može da iscedi još jedan prosečan album, a kamoli remek-delo tako da je iznenađenje odigralo svoje) kao i malo tematske raznovrsnosti, Love and Theft ne posustaje ni jednog trenutka. Ovde imamo pred sobom muziku natopljenu domaćim viskijem destilovanim u ambarima Midwesta, pesme koje bi putujući muzičari izvodili po vozovima i salonima, južnjački bluz pomešan sa kantrijem i folkom tridesetih. Neverovatno je da bi pre samo nekoliko godina ovaj album predstavljao kreativno samoubistvo za bilo kog poznatijeg muzičara, a danas, nakon filma O Brother Where Art Thou i nove generacije country bendova, Dylan nam ga servira kao najfinije parče Američke pite (American Pie). Sa svega par osvrta na svoju raniju karijeru (Mississipi zvuči kao da je napisana u vreme Blood on the Tracks), Dylan nas vodi na putovanje kroz korene alt.country-a, ne stideći se ni da otpeva po koju imitaciju Cole Portera (Bye and Bye) niti da se malo poigra rifovima (Honest With Me). Večito neuhvatljiv, kao ličnost i kao muzičar, on je stvoren da proizvodi ovakva vanvremenska dela, zavodljiva i nedokučiva u svojoj jednostavnosti. Album koji zvuči kao da ga je pravio neki matori, nepoznati bluzer iz Luizijane kome je najveći uspeh bio koncert u gradskoj većnici pre 20 godina pred stotinak ljudi koji će unucima pričati o toj večeri. A napravio ga je milioner koji je na turneji bez prekida već deset godina. Zastrašujuće. Ocena: 8,5/10

Vasa Ćurčin

Endless - Vital#1 (Redblack)

Drugim albumom češki bend dokazuje da se ne radi o "one-album-wonder" grupi, već ozbiljnom sastavu koji napreduje. Mistični dark rock sa eksplozivnim gitarama i sirovim metal vokalom, u kombinaciji sa jezovitom atmosferom i odličnim tekstovima koje slobodno možemo zvati poezijom uvrštava ovaj bend u prvu ligu "istočnog rocka", u kojoj, nažalost, još uvek nema naših bendova. Rafinirana produkcija i gostovanje Žužke is Silent Stream Of Godless Elegy koja je maestralno odradila nekoliko featuring vokala predstavlja višnjicu na torti. Još jedan dokaz da je češka rock/metal scena među najjačim u Evropi. Ocena: 8,5/10

Zoran Rogošić

Rhett Forrester - Gone With The Wind (Metal Mayham)

Legendarni, ili makar kultni - da ne preterujemo, pevač benda Riot objavio je svoj novi album. Baš me zanima koliki broj vas je posle ove rečenice poskočio iz fotelje pljuckajući pu, pu, pu (da ne čuje zlo). Mala (crna) šala. Naime, Rhett je počivši već 7 godina (ubijen u uličnom puškaranju) i nije se povampirio. Metal Mayham je u kooperaciji sa Rising Sun odlučio da re-izda njegov prvi solo album iz '84, što će biti prava prilika za mćađe generacije da čuju KAKAV se rock/metal svirao dalekih 80-ih. Naslov albuma je simboličan - "Prohujalo sa vihorom". Ne Rhett, nismo te zaboravili. Rest In Peace MAN. Album koji je besmisleno ocenjivati...

Branko Rogošić

Inter Nos - Futuro Calpestato (samostalno izdanje/REX)

Italija postaje pravi rasadnik talentovanih bendova progressive orjentacije. Inter Nos kombinuje više stilova: hard rock nasleđe, HC 80-ih, grunge distorziju, avangardni "zappizam" i NWOBHM uticaje. Vokal (na italijanskom) je u prvom planu, i pošto smo u promo paketu dobili i prevod tekstova na engleski, primećujemo da se radi o dubokoumnim ekspresionističkim stihovima. Ovo izuzetno zanimljivo avangardno underground izdanje možete nabaviti posredstvom Rock Express distribucije. Ocena: 7,5/10

Branko Rogošić

Iron Horse - Iron Horse (Metal Meyhem/Rising Sun)

Classic rock je pravac koji i danas ima najviše pristalica među članovima rock plemena. Iron Horse nastavlja putem koji su trasirali Kansas, Aerosmith, Van Halen, Styx i mnogi drugi. Pesme nose atmosferu zadimljenih barova pored prašnjavih američkih puteva. Ritam a la ZZ Top tera na lagano mrdanje, a hitični refreni se lepe i smeštaju u memoriju. IH je internacionalni bend koji predvodi Ronnie Keel (nekada pevao u bendu Keel), švedski gitarista Robert Marcello (nekad proglašen za "Malmsteena juniora"), Sicilijanac Gaetano Nicolosi (bubnjevi) i Amer Geno Arce na basu. Najbolje numere su mudro smeštene na početak i kraj albuma - 'Run For the Border', u Bon Jovi fazonu i country-jem prožeta power balada 'Dancing With The Devil'. Ne kažem da će ovaj album postići neki preterani uspeh, ali kažem da se radi o veoma dobrom albumu... Ocena: 8/10

Branko Rogošić

Keves - Nem ertetek, hanem miattatok (samostalno izdanje/REX)

Mađarski HC bend koji za glavne uticaje između par drugih bendova navodi i Pekinšku Patku?! Grozničavo stavljam CD u plejer i već posle par minuta zadovoljni osmeh ne silazi sa usana - još jedan biser u mojoj kolekciji! Keves sviraju atipični HC sa dosta punk primesa, zasnovan na mađarskom HC soundu, sa vidljivim uticajima NoMeansNo i Bad Brains, a primetni su i određeni thrash metal uplivi, posebno u gitarskim aranžmanima. Tekstovi (na mađarskom) su angažovani i bave se problemima današnjice (rasizam, nametanje masovnog ukusa preko radio i TV stanica, ratovi u kojima ginu nedužni, izopačavanje biblijskih poruka, sulude ideologije...). Utisak kompletira izuzetan kolor booklet na 12 strana, kakvim se ne mogu podičiti ni najveći YU rock bendovi, a Keves je, podsećam, DIY bend! Ovo izdanje, kao i prošli album Kevesa možete nabaviti posredstvom Rock Express distribucije. Ocena: 8,5/10

Branko Rogošić

Ozzy Osbourne - Down To Earth (Epic Records)

     Možda baš istog dana, što nikako ne bi bila slučajnost, ugledao sam reklame za novi Ozzy-ev CD i za peti (video) nastavak serijala Gospodar Pakla "Vrtlog Pakla" (ProVision). Nikako slučajno, jer je "Hellraiser V" na policama lokalne videoteke tavorio neprimećen već duže vreme, čekajući da me sonični Pinhead (Ozzy Osbourne) i njegovi Senobiti (Zakk Wylde, Robert Trujilo i Mike Bordin) podsete da je Pakao i dalje jedna vruća i aktuelna tema. Ovog puta, mnogo bliža Zemlji.

     Kao što je i "Vrtlog Pakla" donekle introspektivan, tako se i Ozzy pozabavio sobom već u uvodnoj "Gets Me Through", te nam otkriva da on nije ono za šta ga smatramo, nije Iron Man, nije Antihrist, ali mu pak odjek fanova pomaže da ide dalje, itd; vrhunska patetika je na delu, suze same klize, fanovi klimaju saosećajno glavama gore-dole, niko ne primećuje da nas Ozzy gadno zajebava, jer već u drugoj numeri (Facing Hell), on budi mrtve ("let's wake up dead, oh yeah/  it's better than never, oh yeah"), koji u Ozzy-evom svetu ne nestaju tako lako: "is this dawn of dead" (No Easy Way Out), "a dead man alive" (Junkie), "I feel like the living dead" (Alive), "they won't be happy till I am dead" (Can You Hear Them?)...To jest, Ozzy je kao i svih ovih godina do sad, neprimereno razvratno kopile opsednuto crnom stranom života/smrti, on je Iron Man, on je onaj za kojeg ga smatrate, ma šta vam u početku pokušao prodati. U protivnom, Ozzy bi uspeo da napiše reč "hell" a da je ne upari sa "soul to sell" (Running Out Of Time), do vraga, u protivnom bi Ozzy izbacio reč "hell"! Ali od nekog ko je svojevremeno čak i napisao pesmu za Gospodara Pakla, to nije moguće očekivati. U tom pogledu, album je lako predvidiv, računajući naravno i moćnu ekološku baladu "Dreamer". A ta vrsta "predvidivosti" je u serijalima poput "Gospodar Pakla I-V" i "Ozzy Osbourne I-XIII", nešto što se puno ceni. Muzički gledano, Ozzy je i dalje na istom koloseku, tek stanicu-dve iza furioznog Ozzmosisa, a njegova reanimacija Black Sabbath-a je, čini se, mnogo više izmenila originalne Black Sabbath nego li njega samog. "Down To Earth" jeste album za sve koji vole Ozzy-a, koliko god ovo suvislo zvučalo. Poenta ove recenzije je da vas obavestim da se Ozzy nije promenio (ma šta izjavljivao u intervjuima poput ovog u REX-u), i da je i dalje to jedan uvrnuti tip koji pravi dobre pesme, čvrste albume, i da ga godine nisu omekšale. "Suočio sam se sa sopstvenim demonima, i sada samo jednu stvar znam sa punom izvesnošću - živeću s njima zauvek", kaže Craig Sheffer, na samom kraju "Vrtloga Pakla". To je jedina novost i kod Ozzy-a, ma šta vas on uveravao. Ocena: 8/10

Petar Jovanović

Plan Nine - Generation Action (Feedback Boogie Records)

Nakon obećavajućeg prvenca (vidi Rex #22), Plan Nine su prionuli na novi album. Uz producentski angažman sve popularnijeg Chips Kiesby-a, i postprodukcioni miks Ian Richardson-a, bilo je jasno da ako album omane - nemaju koga da optuže, krivi su sami. Koliko je d.p. upoznat, prva reakcija je stigla od njihovog tadašnjeg izdavača, nemačkih We Bite Records. Ne, mi vam nećemo izdati album, reče We Bite, ovo je suviše ROCK! Ah, ovako počinju priče o dobrim pločama, rekoh tada sebi. Ne znam koliko je vremena prošlo dok se nisu spojili sa pravom izdavačkom kućom, ali ako ih je još neko otkačio, pravi je trenutak da pusti suzu. "Generation Action", kako te već i sjajni naziv implicira, je generacijski album; generacije koja je rokenrol otkrila u devedesetim kad je radio ušao u svoju nepodnošljivu fazu, generacije koja se pitala gde su nestale glamurozne osamdesete i divlje sedamdesete, generacije koja je tražila Akciju dok se punk polako pretvarao u pop.

Na Plan Nine su očigledno uticali Pretty Boy Floyd, i plašim da ću pokvariti legendu o PBF ako kažem da je naslovna numera bolja od bilo koje pesme sa "Leather Boyz With Electric Toyz" klasika. Upoređuju ih sa Backyard Babies, i mene je strah da priznam da je ovogodišnje BB izdanje "Making Enemies Is Good" za klasu lošije od "Generation Action". Ako naterate članove Plan Nine da pronađu međusobni najveći zajednički delilac, velike su šanse da će izvesti nzd = Hanoi Rocks, a znanje matematike vam neće trebati kad budete čuli "Lean On Me", jer se nekom vradžbinom tokom nepune 4 minute duo M.Monroe & A.McCoy pretvara u obećavajuće J.Reine & Turbo2000. Odnosno, sve reference koje iskusnom slušaocu mogu pasti na pamet, uneće samo sumnju - hej, slušamo li original ili je ovo nešto novo? Da, slušate original, zovu se Plan Nine, čuli ste za njih. Ne, ovo nije ništa novo, izuzetnih ploča je uvek bilo i biće; ne, ovo ni žanrovski nije novo, "Generation Action" možete svrstati pod glam ili punk ili glitter ili sleaze ili jednostavno rock. Plan Nine ne proširuju nikakve granice, nema eksperimenata, ovo je najbolji primer da svojim uzorima možete prići, a u nekim slučajevima ih (Pretty Boy Floyd) i prestići. 12 pesama, među kojima se nažalost nije našla i odlična "Glitter", jesu tuce dobrih razloga da lista mojih omiljenih bendova bude upravo proširena. Izvrsno. Ocena: 9/10

Petar Jovanović

TriPod - TriPod (samostalno izdanje)

Da li možete da zamislite da bend u kome nema gitara ni klavijatura praši punokrvni rock iz sve snage? TriPod je najneobičnija postava koju sam imao prilike da čujem; bend je sastavljen od 12-žičnog basa (Clint Bahr), klarineta, flaute, saxa (Keith Gurland) i bubnjeva (Steve Tobin). Bas odrađuje harmonske delove, dok je sax zadužen za rifove. Bubnjevi i udaraljke pune zvuk, tako da slučajni slušalac ne bi ni primetio da tu od instrumenata "nešto fali". TriPod svoj zvuk bazira na psihodeliji i melodičnom rocku 80-ih, uz određene primese free jazza i "miris" kabarea. Veoma, veoma zanimljivo... Ocena: 7/10

Zoran Rogošić

Shangai - Bombs Away (Metal Mayhem/Rising Sun)

Pošto nisam imao prilike da čujem debi album "Take Another Bite", o kome sam često čitao u metal štampi, sa interesovanjem sam razgledao booklet i čitao press info o ovom bendu iz Konetkikata (USA). Po imenu benda i imidžu članova (Jayde, Tony Scialla, Mike Duda, Ron Krammer), reklo bi se da se radi o glam rock/metal bendu. Nisam se prevario, Shangai pokušavaju da koračaju drumom koji su pre mnogo godina raskrčili Guns'n'Roses. Blues, tačnije r'n'b podloga, rifovska rešenja a la Aerosmith, raspevani melodični refreni, prepuna produkcija sa velikim brojem nasnimljenih vokala, clean vokali koji počesto podsete na Axl W. Rose-a, sve u svemu - odlično! To je taj neopterećujući zvuk sa kraja 80-ih koji je rock muzici doneo poslednji veliki skok popularnosti. Eh, da je više ovakvih bendova... Ocena: 8/10

Branko Rogošić

Slaiver - Sonofunky (samostalno izdanje)

Evo jednog apsolutno underground i DIY sastava iz Italije, koji je na tamošnjoj sceni u okviru onoga što radi prilično aktivan. Slaiver su bend koji u svojoj diskografiji ima nekoliko izdanja, a "Sonofunky" zapravo predstavlja svojevrsnu kompilaciju informativnog tipa za novinara, koji bi ih uputio u izazovni svet njihove muzike. Muzika Slaivera se može nazvati HC-noise-crossover miks, gde se elementi noisa paralelno prepliću sa HC idiomima. Pri svemu tome originalnost Enrika Grosa (Enricco Grosso) i njegovih prijatelja spada u jače oružje benda, koji se u svim segmentima može smatrati modernim. To važi i za produkciju pesama, koja u stopu prati trendovske uticaje, naravno u dijapazonu žanra. Ocena: 8/10

Branimir Lokner

Slice - Inner Rest (Trance Music)

Treći album nemačkih rokera donosi 12 podjednako dobrih pesama i preko 40 minuta melodičnog zvuka u stilu Bon Jovi-ja. Pevljivi refreni sa potencijalima stadionskih hitova se uvlače u uši već posle prvog slušanja. Album je vrhunski produkcijski upakovan - pravi rock album za 21. vek! Slice uspešno koristi i country melodije (opet paralela sa Bon Jovi), primese metala i kvalitetnog popa. Pored naslovne numere, izdvajaju se i 'Saved', 'Chosen one' i odlična obrada CCR 'Have You Ever See The Rain'. Opuštajući album kao stvoren za odmor posle napornog dana (kakav je vaš recenzent upravo imao). Ocena: 8/10

Zoran Rogošić

Johnny Vance - It's 2:30/Where you are (J.V./Rising Sun)

Uh, ovo Rising Sun-u baš nije trebalo! Johnny je rođen u Baltimoru i ceo život se bavi muzikom mekanijeg pop-rock usmerenja. Posle brojnih ploča sa brojnim grupama odlučio se da uroni u solo vode i ponudio nam album prosečnih polu-ljiga u stilu Johnny Logana, nekadašnjeg evrovizijskog pobednika. Ono što čudi je prisustvo (na producentskoj stolici) Andy Taylora (člana Duran Duran), ali verovatno se radi o tezgici odrađenoj levom rukom. Tužan izraz Johnny Vance-a na omotu albuma kao da pokazuje da je JV predosećao kako će album proći: pa što ga je onda snimao! Ovom albumu VEOMA malo fali pa da bude sasvim odvratan. Ocena: 1,5/10

Zoran Rogošić

Vortice Cremisi - Promo 2001 (samostalno izdanje)

Moram priznati da sam po prispeću paketa sa dva promo izdanja benda iz Ankone, bio više nego prijatno iznenađen ponuđenim kvalitetom muzike koja se čula na izdanjima. Naime bubnjar grupe Vortice Cremisi - Massimo Di Prenda je napravio svojevrsnu info-kompilaciju na dve kasete, predstavljajući tako prvih 10 godina rada svoga benda. Sound koji VC nude može se definisati kao heavy-weighted-guitar-rock, ali bih ga lično okarakterisao kao kombinaciju garažnog rocka 60-ih, noisa, stoner rocka, sa velikom dozom originalnosti. Njihovo prvo izdanje je objavljeno 1995., zatim sledi MCD za italijansku kuću "Vacation House". Učestvovali su na nekoliko 7-inčnih vinilnih kompilacija, kao i na tribute izdanju sastavu Blue Cheer. Pored koncerata u Iatliji, gostovali su i u Poljskoj tokom 1998. godine. Stalno su koncertno aktivni, a novi album očekuju tokom januara meseca. Italijanski press ih smatra jednim od najvažnijih sastava stoner rock scene, a ovde stoji i moja preporuka, jer ono što rade momci iz Ankone je vrlo kvalitetno i originalno. Massimo Di Prenda, takođe predvodi i jedan Ramones tribute sastav naziva - Loco Live. Treba spomenuti i to kako im je velika želja da zasviraju u Srbiji. Ocena: 9/10

Branimir Lokner