Rock Express Online | Arhiva | Br.33

Ko još čita uvodnike...?

Kuća gori a babe se češljaju (i ganjaju pirate)

   Ne znam kako vi, ali ja sam navijao za onog dečka što je maznuo iz Delta banke 5,5 miliona Eura. Video momak da svi kradu, niko za to ne odgovara, pa pomislio - što ne bi i on! Naravno, kako to već biva, najmanja riba je odmah uhvaćena, a veliki lopovi kradu i dalje. Za to vreme Đinđićeva vlada se bavi toliko sporednim zakonima da je to neverovatno. Pošto ću u ovom uvodniku skakati sa teme na temu, pokušaću da ipak uvedem neki red u haos koji sledi. Elem, ono što ja i mnogi drugi građani kojima su takođe oči otvorene govorim, najzad je obelodanila i jedna važna međunarodna institucija. Dijagnoza glasi: u Stradiji se NIŠTA nije promenilo.

   Fala Bogu da se ništa nije promenilo kad se troši snaga i vreme na, u ovom trenutku, manje bitne stvari. Za to vreme nismo doneli bitne sistemske zakone koji će privući strance. Kakve to veze ima sa muzikom? Pa ima. Kod nas još uvek važe carinski zakoni iz doba Staljina. Kao jedan od važnijih evropskih rock/metal časopisa svakodnevno dobijamo pakete sa promo CD-ima iz celog sveta. Male, srednje i velike kuće nam šalju svoja izdanja da bi o njima pisali, jer znaju da je REX jedini rock časopis na ex-YU prostoru. I tu počinju moje svakodnevne muke. Po zakonima koje Đinđić ne misli da menja, za sve "veće" pošiljke, preko 1 kg, mi bi trebalo da angažujemo špeditera (čitaj da platimo oko 120 DEM i izgubimo 10-tak dana). "Naivni" carinici se pravdaju da moraju da rade po zakonu, i tu moja preklinjanja da nas puste da radimo, da ne sprečavaju protok informacija, da ne brukaju našu zemlju... ostaju neuslišena. To što svakodnevno prolaze šleperi švercovanih cigara, nikom ništa. Opet je uhvaćena najmanja riba.

   I tako svakog dana drhtim, da li će stići neki veći paket i tako me staviti na muke. Da li da iz svog džepa plaćam ono što NIKO u svetu ne plaća, ili da im jednostavno kažem da paketić vrate i tako pogubim teško stečene kontakte. Nije problem u carini, mi je redovno (skupo) plaćamo, problem je u šikaniranju i teranju da za ono što je u celom svetu besplatno, moramo pored svih dažbina da angažujemo i špeditera, kao da je reč o nekom ozbiljnom uvoznom biznisu. Raspitivao sam se kod kolega širom sveta, i sem Belorusije NIKO nema ovakve probleme. Ponovo smo zajedno, mi i Lukašenko, kao u Slobino vreme. Sami i ponosni. Tako (nam i) treba.

   Kad smo već kod promosa, kao što vidite u ovom broju imamo rekordan broj recenzija - oko 150. Nikad nijedan ovdašnji časopis nije objavio toliko broj recenzija i prikaza, što dovoljno govori o statusu koji naš časopis uživa napolju. Da nemamo "poreske probleme" sa Pink manekenom Lečićem, bilo bi ih i duplo više, jer je ogroman broj CD-a i kaseta ostao nepomenut. Nemamo toliko para da štampamo još dodatnih 20 strana. Tako naša država brine o kulturi i imidžu koji naša zemlja stiče u svetu.

   Ovaj broj ima rekordan, trocifren broj strana i zbog toga sam veoma srećan. Cena je i dalje ista kao i posle 5. oktobra, tako da je REX jedini proizvod koji u "eri demokratije" nije poskupeo. Cene su otišle na gore 2-5 puta, i to svi znamo. Mi ćemo ipak pokušati da, dok je to god moguće, držimo staru cenu i tako vas dodatno finansijski ne opterećujemo. Đinđić kaže da preko cena stižemo u Evropu. Moramo, kaže, ukloniti disparitet cena i usaglasiti ih sa svetskim. Izgleda da smo odavno prešišali i Evropu i Ameriku. Sa carinama i poštarinom smo ih već prevazišli. Isto je i sa Internetom. U Nemačkoj mesec dana Interneta bez ikakvih ograničenja košta 29,99 DEM. Pokušajte kod nas da ceo mesec visite na Internetu. To zadovoljstvo će vas koštati preko 1000 DEM, ili po novom, 500 EUR. I po ceni mobilnog impulsa smo ispred svih. U Americi je impuls 4,5 din, u Nemačkoj oko 7 a kod nas - 12 dinara. Bravo majstori!

   Za to vreme Đinđić ganja pirate. Sprema se moronski zakon po kome će svi izdavači morati da podnose molbe, overene ugovore i ko zna šta još, da bi za rođene pare kupili neke fantomske markice bez kojih neće moći da se prodaju kasete i CD-i. Onda će, naravno, finansijska policija da maltretira i proverava nas izdavače, da "utvrdi" da li smo dovoljno markica kupili. I lud bi video da se time neće ništa postići. Ali to je verovatno lakše nego da se dva policajca prošetaju od Kalemegdana do Slavije i pohapse sve prodavce piratskih CD-a.  Da se ne lažemo, da nije bilo pirata, izgubili bi svaki (muzički) korak sa svetom. I dalje bi slušali LP ploče autora iz 80-ih. Ovako, kolko-tolko smo održali kontakt sa svetom i solidno pratimo najnovija muzička zbivanja. Naravno, da svako normalan mora biti ZA eliminisanje piraterije. Problem je samo kada i kako. Mislim da ćete se složiti da je normalno da onaj ko ima platu od 2000 DEM plaća CD-e 30-40 DEM. Mislim da ćete se takođe složiti da je sumanuto da onaj ko ima platu 200 DEM daje petinu plate za jedan jedini CD! Sledeća mudra akcija je eliminisanje piratskog softvera, koga ćemo plaćati (makar kad je reč o Windows paketu) skuplje nego u Americi. Pogotovo će se na udaru naći firme. Posle svih plaćanja i legalizacija, dolaziće kontrolori da nam svojim disketama drljaju po kompjuterima i proveravaju da li smo dovoljno danka platili. Izdavači i distributeri trljaju ruke. Sada će uz pomoć države moći da sprovedu svoju želju da CD-e naplaćuju 20-30 DEM. Logično, poskupeće i domaća izdanja i tako će muzika biti još nedostupnija običnim smrtnicima. I tu smo smislili malu diverziju, tek da dokažemo da to nije  obavezno. Posle mnogo pregovaranja, uspeli smo da objasnimo velikom holandskom izdavaču Hammerheart Records našu ekonomsku situaciju i tako smo obezbedili veliki broj naslova koji će ljubitelji muzike na e-YU prostoru moći da nabave po ceni jeftinijoj od domaćih CD-a. Znači može, ako se hoće... Samo se neće.

   Zbog porodičnih problema (pročitajte text "Papa was a Rollin' Stone") morali smo da izađemo iz tima za organizaciju Hard'n'Heavy festivala koji smo najavili u prošlom broju. Po vašim telefonskim pozivima, pismima i emailovima (kojih je bilo oko 1000) evidentno je da je intersovanje ogromno. Držimo palčeve našem prijatelju Zokiju Nestoroviću (One Reocords) koji je na svoja (prejaka) pleća preuzeo organizaciju. Nažalost, promoterka koja vodi kampanju je apsolutno pogrešno odabrana. Ne samo da se ne razume u metal, već ne zna  pravilno da izgovori ni imena bendova. Mogu da se kladim da ne zna da nabroji tri albuma Maidena. Mislim da ipak ovakve stvari treba da rade ljudi koji vole i razumeju metal. Ali videćemo, ja se i dalje nadam da će sve proći na najbolji način i da će ova manifestacija postati tradicionalna. Verovatno se sećate da su Dinkić i ostali posle "revolucije" obečavali velike koncerte - Stonsi, Sting, U2... još jedno od mnogih laži ili neispunjenih obećanja, ako volite malo nežnije izraze. Poruka vlasti je jasna - ako nešto želite, moraćete sve sami, a mi ćemo se truditi da vam maksimalno otžamo posao i zagorčamo život. Ali dobro, pregurali smo i teže stvari, pa ćemo dočekati da i ovi odu.

   Ovaj REX će po prvi put zvanično ući u Sloveniju i Hrvatsku i tako ćemo postati pravi internacionalni časopis sa legalnom distribucijom po celom ex-YU regionu (pozdrav svima u CRO i SLO!!!). Zato je ovaj broj kasnio više nego što je to već postalo normalno. Sačekali smo da se stvari srede jer nam je veoma bitno da, makar putem REX-a povežemo rokere širom regiona, jer samo zajedno možemo uspeti da sačuvamo pravo da svoj živort živimo na svoj način.

   Po prvi put su nam se u realizaciji časopisa isprečili i porodični razlozi koje stvarno nismo mogli da ignorišemo. Kako je januar bio veoma tužan mesec za moju familiju, tako je februar doneo neizmernu sreću i malu Minu, prelepu ćerkicu moga brata Zorana i njegove Tine. Rogošići su uspeli da izjednače rezultat na 1:1 i ponovo vrate brojno stanje na cifru na koju smo navikli.   Uskoro izlazi novi, jubilarni (#10) Metal Express. nemojte ga propustiti... i vidimo se na festivalu!

rokerski pozdrav, Branko Rogošić, glodur