Rock Express Online | Arhiva | Br.32

Intervju: David Sylvian (ex-Japan)

"Prave boje" magičnog Sylviana

Sve i ništa - kontradiktoran naziv za novi album i turneju koju je David Sylvian započeo 17. septembra u Japanu i završio 17. oktobra u Londonu. Za ovih mesec dana njegov božanski glas je čulo hiljade ljudi Evrope. Japan je jedina prekookenaska odrednica koju je izabrao, verovatno zbog njegove velike popularnosti u ovom delu sveta. Ta činjenica ne treba da čudi, ako se podsetimo da je David Sylvian 1977, zajedno sa svojim bratom, nenadmašnim bubnjarom, Steve Jansen-om osnovao grupu "Japan", koja doživljava veliki uspeh u doba new wave-a. Sylvianova veza sa Japanom je veoma jaka, utoliko više što mnogo sarađuje sa mega zvezdom Ryuichi Sakamotom i njegovim bendom Yellow Magic Orchestra. Poznata je njihova zajednička muzika iz filma "Furyo" sa David Bowiem, naročito stvar 'Forbidden Colors'. Raspad grupe sledi 1982., međutim Sylvian nastavlja solo karijeru.

Daleko od pomodnih muzičkih struja Sylvian ostaje otvoren prema veoma raznovrsnim notama i sarađuje sa muzičarima različitih scena: jazz, eksperimentalna, ambijentalna, world music... Među njima su čuveni trubači: Kenny Wheeler, Jon Hassell ili Mark Isham, gitaristi Robert Fripp, David Torn, nezaobilazni bubnjar, još iz epohe Japan, Steve Jansen i naravno virtuozni pijanista Sakamoto.

  Njegov prvi samostalni album "Brilliant Trees" (1984) predstavlja za Sylvian-a početak jedne nove muzičke epohe umotane u orijentalnu-jazz-soul-zen atmosferu dirigovanu rukom alhemičara sa glasom koji miluje i klizi niz sva čula. On više ne pripada svetu pop muzike, već stvara sopstveni jezik van vremena i normi, sav prožet melanholijom i mistikom. Obojeni istim opijajućim nijansama slede albumi: "Gone To Earth" (1986), "Secret Of The Beehive" (1987), "Dead Bees On A Cake"  (1999) i na kraju poslednji "Everything And Nothing", neka vrsta pseudo best-off-a gde je nedostatak starih hitova nadomešten velikom količinom rariteta: od dvadeset osam stvari, osam su noviteti! Većina je remiksovana ili je izvedena na specifičan način, kao na primer neodoljiva 'Pop Song' iz 1989. Sylvian ostaje uvek spreman za novo iskustvo u zavisnosti od muzičara sa kojim eksperimentiše.

David Sylvian u live verziji je staložen, siguran u svoj očaravajući glas, kojim doslovno hipnotizuje publiku koja zajedno sa njim lebdi kroz neki nestvarni prostor nabijen u isto vreme melanholijom i osećanjem neopisive blaženosti. Skoro dva sata fantastične svirke (svaki muzičar je priča za sebe, Steve Jansen za bubnjevima je neverovatan kao i pijanista Matt Cooper). Savršeno uzdržan, sa ponašanjem pravog engleskog dandy-ja, Sylvian pleni i ne dopušta da pažnja popusti ni za jedan momenat. Nižu se hitovi: Orpheus, Ghosts, I Surrender, Godman, Forbidden Colors, Black Waters, Red Guitar... i tako redom do totalne nirvane.

Pariski koncert je izuzetno uspešan, a čujem od oduševljenih fanova da su takvi bili i ostali. Mnogi su pratili po nekoliko datuma, u želji da upiju što više i što bolje svaku notu koja izlazi iz Sylianove magične mašinerije.

Posle raspada grupe Japan nestao si iz muzičkih krugova. Pre pet godina, ponovo si odlučio da ne komuniciraš i čak si napustio Englesku. Čemu sva ta bekstva?

David Sylvian: Moglo bi se reći da ta moja bekstva predstavljaju jednu drugu vrstu komunikacije sa potpuno različitim ljudima i potpuno različitim kulturama. Čini mi se da tako postajem mnogo objektivniji u prosuđivanju i stvaranju.

Zasto si napustio Englesku i otisao u Minneapolis?

Bio sam siguran da treba da napustim Englesku. Previše stresa, previše kulturnih zbivanja, previše stimulacije. Više se nisam osećao u skladu sa ljudima koji me okružuju. Zato sam otišao u Ameriku. Tamo sam se zaljubio i oženio. Minneapolis je u početku bilo rešenje, ali ne mogu da kažem da sam oduševljen Amerikom. U početku je bilo jako teško. Zato smo, Ingrid (ex - "Prince Girl") i ja, rešili da ostanemo neka vrsta nomada i da nikada ne kažemo: OK, našli smo mesto gde ćemo ostati zauvek. Stalno smo u pokretu, iako to nije uvek jednostavno. Nas trenutni izbor je Kalifornija, za dalje ćemo videti.

U tvom životu je bilo dosta naglih skokova, koji su se pozitivno odražavali na tvoj život i karijeru. Kako je došlo do prvog skoka, odnosno odluke da 1982.  napustiš grupu Japan?

Muzikom sam počeo da se bavim kao adolescent. Posle izvesnog vremena, našao sam se okružen muzičarima, što je veoma logično ukoliko si rešio da stvari sprovedeš u delo!  Problem je što sam bio očajno stidljiv i zatvoren u sebe. Zbog toga sam stvorio ličnost za scenu, neku vrstu karikature samog sebe, kako bih se sakrio. Sa grupom Japan sam hrabro stupio pred publiku. Posle izvesnog vremena ta glamurozna zvezda je postala potpuni stranac za mene, nisam uspevao da se identifikujem sa tim veštackim drugim "ja". U umetničkom pogledu, tu ličnost sam smatrao za potpuno neinteresantnu. Upitao sam se: Šta sad? Nastaviti? Naravno, ali u kom pravcu?

Ključni momenat je bila stvar 'Ghost'. Tada je postalo jasno da ću put produžiti sam. Japan je u tom momentu doživljavao veliki uspeh i sav taj cirkus je počeo da mi smeta. Tada sam se osetio užasno usamljen, nisam uspevao da uspostavim prave kontakte sa pravim ljudima. Odnosi među članovima grupe su se jako pogoršali i jedino rešenje je bilo napustiti Japan. Od tog momenta je sve krenulo uzlaznom linijom, konačno sam pronašao harmoniju između sebe i muzike koju stvaram. 

Čudno je to što sebe smatraš ne-muzičarem! Da li je to zato što upotrebljavaš mnogo semplinga? Na primer, semplovao si John Lee Hooker-a za 'Midnight Sun', stvar koju nalazimo na poslednjem albumu "Everything And Nothing"...

U tom smislu Hooker postaje za mene novi saradnik. Ta njegova blues muzička nit me vodi u određenom pravcu koji možda ne bih sledio bez njega. Imam ogromnu kolekciju semplova, moglo bi se reći da je ona za mene neka vrsta biblioteke. U određenom momentu dok preslušavam neki sempl, ideja  mi se odjednom ukaže. Posle se sve razvija oko izabrane teme...

Kako si došao do ideje da snimiš i objaviš album "Everything And Nothing"?

U stvari, izdavačka kuća Virgin očekuje od mene kompilaciju već šest godina!  Međutim, tada uopšte nije bio momenat za to. Bio sam se potpuno posvetio albumu "Dead Bees On A Cake" i želeo sam da ga po svaku cenu završim pre nego što se prebacim na sasvim različit projekat. Želeo sam da stvorim jedan poseban "best off" i da upoznam publiku sa stvarima koje nisam nikada imao vremena da potpuno završim i doradim. Zato na albumu ima mnogo nepoznatih verzija. Smatrao sam da je šteta da sav taj materijal ostane nepoznat i da možda izgubim prava da ga jednog dana upotrebim. Čini mi se da je takav koncept mnogo interesantniji. U suprotnom, Virgin je mogao da napravi izbor i da izda "best off"  i bez mene!

Kažeš da ti smeta što će tvoje ime biti zauvek vezano za grupu Japan. Kako onda objašnjavaš prisustvo hitova iz te epohe na tvom best off-u?

Ne, nisam rekao da mi smeta što ljudi moje ime vezuju za Japan, toga se nikada neću osloboditi. Problem je u tome što tih pet godina provedenih sa grupom ne predstavlja u muzičkom pogledu ono što je najbolje. Voleo bih da kada se govori o meni u prvi plan dođe moja solo karijera. 'Ghosts' je ušao u izbor za "Everything And Nothing" jer, kao što sam već rekao, ta stvar za mene predstavlja prekretnicu.

Turneje ti ne predstavljaju neko posebno zadovoljstvo?

Istina je da sam dugo oklevao da krenem u akciju. Organizovati i ostvariti turneju je vrlo komplikovana stvar, koja zahteva mnogo vremena i novca. Da bih se odlučio na takav potez, potrebno je da osetim da je situacija sazrela kako za mene, tako i za moju publiku i da se okružim muzičarima sa kojima se u potpunosti razumem.

Kada sam završio album "Dead Bees On A Cake", dobio sam neverovatnu želju da krenem na turneju, međutim tada trenutak nije bio pogodan i stvar je pala u vodu.

Robert Fripp mi je otvorio apetit za koncerte. Obožavam zvuk njegove gitare i duh za improvizaciju. Nas dvojica smo zajedno radili na albumu "Gone to Earth" i to je za mene bilo potpuno novo iskustvo. Ovaj projekat je u početku trebao da bude live, što je za mene bilo veoma interesantno; raditi na materijalu koji je namenjen da bude slušan uživo!

Kada snimam, volim da radim polako, smireno, dok Fripp radi na potpuno suprotan način. On jednostavno dođe u studio, uključi svu mašineriju i snima iz prve ruke! Zbog toga smo se veoma retko nalazili zajedno u studiju.

Da li ćemo te uskoro ponovo videti na sceni?  

To vam ne mogu reći, jer u ovom momentu ne znam kojim tokom će stvari krenuti. U svakom slučaju malo neizvesnosti nije na odmet. Zar ne?!

Mina Hemard