Rock Express Online | Arhiva | Br.29/30

19 godina Partibrejkersa

Rolling Stones, Ramones - Partibrejkers!

Hoću da znam kuda vodi ovaj put, mene i život moj. Čiji je početak, čiji je kraj, koji to čovek večnu tajnu zna?

BITI ISTI, BITI POSEBAN, BITI SLOBODAN, BITI SAMO SVOJ!

Ovih nekoliko reči iz naslova, bilo je sve što je Zoran Kostić - Cane rekao pred MTV kamerama daleke 1988. U okviru emisije koja je imala ideju da predstavi tadašnju YU rock scenu, Gile, Vlada Divljan i drugi su probranim i sofisticiranim izrazima opisivali svoje poglede na svet i muziku koju su stvarali. Cane je namrgođen, gledajući kameru u oči, najkraće i najtačnije opisao zvuk svoje grupe - "Rolling Stones, Ramones - Partibrejkers".

Beograd je krajem 70-ih bio čudan, pa i nadrealan grad. Sa jedne strane mnoštvo koncerata domaćih i inostranih grupa, a sa druge strane apsolutna dosada. Kafane u kojima su kelneri u 21.30 donosili poslednju turu pića, nedostatak klubova koji su postojali u severnijim republikama, skroman bioskopski repertoar i svega 2 TV kanala nisu pružali gotovo nikakvu šansu za zabavu. Iako sa određenom vremenskom zadrškom, punk se probijao i tekao ulicama tada 1-milionskog Beograda. Prva generacija punk klinaca, uglavnom sastavljena od diplomatske, generalske i direktorske dece okupljala se u parku ispod "Moskve" i ispred SKC-a. Nabavka "martinki", kožnih jakni i original ploča za punk "elitu" nije bio poseban problem, i pomalo sa visine gledali su na one koji su flomasterima na iscepanim džins jaknama ispisivali A u krugu, simbol anarhije kojoj se stremilo.

Cane je po socijalnom statusu bio mnogo sličniji pravim engleskim punkerima od ostatka skorojevićke ekipe. U borbi protiv dosade klinci počinju da prave bendove koji tih godina niču kao političke partije u Srbiji neku deceniju kasnije. Vođen animalnim istinktom, 15-godišnji Cane prepoznaje da mu je muzika sudbina i 1979. osniva prvi bend - Kopilad. Sledeće godine se priružuje kultnoj Urbanoj Gerili, da bi 1981. sa Žikom Todorovićem (bubnjevi) osnovao Radničku Kontrolu. Prvi (i jedini) vinilni otisak bend ostavlja na veoma značajnoj kompilacijskoj ploči "Artistička Radna Akcija" koja predstavlja krucijalno svedočanstvo o toj fazi razvoja YU Rock'n'Rolla. Na ploči su prvi put potpisani mnogi ljudi koji će nekoliko godina kasnije zauzeti ključne pozicije u domaćoj umetnosti. Pored Caneta i Žike (kasnije u Disciplini i EKV-u, i u mnogim domaćim filmovima) tu su i Đile Marković, basista Kontrole (danas Supernaut), Ilke (Bezobrazno Zeleno, kasnije u Čorbi i Babama), celokupna postava Škripca (kasnije u Familiji, Košavi, Sklekovima...), Banana (Pasta ZZ, kasnije El.Org), Miško Plavi (Via Talas, kasnije Peđa D'Boj bend, Piloti, Mornari), Slobodan Nešović - Loka (danas vlasnik izdavačke kuće Automatic), Branko Rosić - Rosa (Urbana Gerila, danas u Viborg Dalas), Vladimir Arsenijević (Urbana Gerila, danas priznati pisac), Bojan Banović (Petar i zli vuci)... Radnička Kontrola je na ARI predstavljena sa 2 pesme - brzo zaboravljenom "TV u koloru" i "Dosadom" koja se i danas povremeno može čuti na radio talasima.

Neposredno po izdavanju ploče, Cane i bubnjar Manzanera (Goran Bulatović) 1982. prave novi bend intrigantnog imena - Partibrejkers. Grafiti sa tim imenom ubrzo ulepšavaju beogradske zidove i bend počinje sa svirkama koje mu ubrzo donose status kultne underground grupe. U tadašnjoj postavi benda gitare su svirali Anton (ex-BG5, Butik, Šine) i Ljubiša Kostadinović - Ljuba (ex-Republika). Za ono vreme više nego neobično, bend bez bas gitare! Brejkerski skoro 4 godine čekaju na objavljivanje prve solističke ploče. U međuvremenu, šansu im pruža kultni radio džokej Zoran Modli, koji pesmu "Radio utopija" stavlja na album "Demo top Ventilatora 202". U toj pesmi Cane promoviše svoj pripovedački i nazalni način "pevanja" koji će nekoliko godina kasnije postati zaštitni znak benda. Stihovi "Radio utopije" nagoveštavaju vizionarstvo i umetnost da se sa malo reči kaže mnogo: "...samo jedan od mnogih dobija žeton za rajski voz", "...ja sam ionako plaćen da budem klovn, a to i volim". Na ovoj, takođe značajnoj ploči pored Brejkersa pojavljuju se i Rex Illusivii, Miško Plavi, Mira Mijatović, Bojan Banović, Bojan Pečar i Laki Pingvini sa demo verzijom prvog domaćeg dance hita - "Možda, možda". Deceniju & kusur kasnije B-92 objavljuje kompilacijski CD pod imenom "Radio Utopija" na kome su Brejkerski predstavljeni pesmom 'Hoću da znam'.

Partibrejkersi odlučuju da producentsku palicu za snimanje albuma prvenca povere Koji, i to se pokazuje kao odličan potez. Međutim, tadašnji rock establišment odbija da u svoje redove primi gnevne beogradske momke i album posle godinu dana na jedvite jade izdaje zagrebački Jugoton, prethodno objavivši pilot singl "1000 godina/Večeras". Bez ikakve reklame, "Partibrejkers I" prolazi dosta loše uprkos nekolicini velikih hitova ("1000 godina" u novoj verziji, "Stoj Džoni", "Ona živi na brdu" i "Ulični hodač").

Iako su svojim rhythm'n'bluesom građenim na punk temeljima uspeli da zainteresuju novinare i deo urbane ekipe većih SFRJ gradoba, Brejkersi i dalje ostaju na margini. Postava se popunjava dolaskom basiste Muneta (Dime Todorov, ex-Radost Evrope), a na bubnjarskoj stolici se smenjuju Vlada Funtek, Igor Borojević i Marko Milivojević.

Put do zvezda posut je trnjem, i tabani Brejkersa nastavljaju da krvare. Sledeći album (snimljen 1988.) takođe ne nailazi na razumevanje izdavača i Cane & co. su prinuđeni da ga objave za malu i ne naročito ambicioznu beogradsku kuću "Jugodisk", koja nije nameravala da u reklamu uloži iole ozbiljnija sredstva. Ovaj album je bilo relativno teško naći i u Beogradu, a o ostatku SFRJ da i ne pričamo. Bend je muzički sasvim sazreo i pesme pisane po svim standardima garažnog R'n'R-a udaraju pravo u centar. Barijere se ruše i ovim albumom Beograd konačno prihvata Brejkerse u svoje hladno naručje. Pesme sa tog albuma i danas predstavljaju okosnicu koncertnog repertoara "žurkolomaca" - 'Prsten', 'Put', 'Ja se ne vraćam', 'Mesečeva kći', 'Pet ispod nule', 'Nema cure'...

Anton suvereno gospodari tonom benda i polako se etablira kao značajan gitarista tadašnje scene, tako da u izboru časopisa "Rock" osvaja prestižnu titulu "najboljeg gitariste", ispred Točka, Vlatka i drugih.

Treći albumom ("Partibrejkers III" - 1989) Brejkersi zadaju konačni udarac rock establišmentu koji je pod pritiskom hiljada fanova primoran da razmakne redove i primi Brejkerse u prvu rock ligu. Iako ortodoksni fanovi koji su bend pratili od opskurnih početaka, album zbog donekle komercijalnije produkcije proglašavaju prodajom, istina je sasvim suprotna. Bolji studijski uslovi omogućili su bendu da najzad pesme snimi onako kako su Cane i Anton od početka i želeli. Ovo je "najbrejkerskija" ploča i tih godina je bilo nepristojno organizovati žurku bez ovog LP-ja, ili makar na kaseti snimljenih hitova - 'Kreni prema meni', 'Sunca sin', 'Zemljotres', 'Najbolje se putuje', 'Ono što pokušavam', 'Daleko od srca' i pogotovo 'Hipnotisane gomile'. Cane je shvatio i bolno tačno opisao tadašnji socijalni trenutak - "Mi ne idemo nikud i ne radimo ništa, mi smo jedna velika hipnotisana gomila, al' ja znam ključ, ja poznajem tu bravu, otključaću i staviću ti svašta u glavu", međutim, bilo je kasno. Ključ je već bio u rukama Slobodana Miloševića koji upravo tad učvršćuje svoju vlast koja će hipnotisanoj gomili u narednoj deceniji donositi samo smrt, bombe i bedu.

Iako se prvi (kasetni) album Brejkersa u novoj & skraćenoj YU zove "Zabava još traje" (Sorabia Disc - 1992), svima je jasno da je vreme zabave za nama i da nam predstoji vreme noža i suza. Iako 18 žestoko otprašenih numera stavljaju ovaj album u red najboljih domaćih live ostvarenja, tiraž je gotovo porazan - tih godina nije nam baš bilo do muzike. Pakovali su se koferi, krilo se od vojnih pozivara po "ženskim" stanovima (stanovima bez muške glave, u kojima pozivari nisu imali šta da traže) ili se ginulo po frontovima, prema sopstvenom ili izboru sudbine.

Prvi nešto mirniji period (1994 - doba deda Avramovog dinara) Brejkersi obeležavaju najčudnijim albumom u karijeri, "Kiselo i slatko" (prvi imenovani album, u uzdanju B-92). Međutim, pesmama je preovladavao gorki ukus. Gonjeni beznađem, Brejkersi odlučuju da baladom "Molitva" Svevišnjeg zamole za spas. Izvanredno jaka pesma sa bolnim urlikom preostale urbane populacije - 'Hoću da znam' ("...hoću da znam kuda vodi ovaj put, mene i život moj") počinje da se vrti na radio talasima ali neposredno pred najavljeni promotivni koncert Brejkersi se povlače. Glasine u stilu "Čavke ima sidu, a i Cane se ne oseća baš najbolje" kolaju gradom, ali se kasnije ipak uspostavlja da je frontmen Brejkersa imao zdravstvene probleme sa grlom. Bend se povlači u ilegalu, što ne smeta njihovom rejtingu koji neprestano raste. Na sve ređim privatnim žurkama koje ustupaju mestu turbo divljanju po beogradskim splavovima, zvučnici pucaju pod naletima anti-ratne himne "Slušaj 'vamo" (Rimtutituki bend - Cane, Gile, Milan...). "Nećemo da pobedi narodna muzika", "Mir, brate, mir", "Kuda svi - nemoj i ti", "Ko izda biće prokleta pizda"... samo su neke od parola kojima je pokušavano zaustavljanje ludila koje je zavladalo zemljom. Nažalost, narodna muzika je odnosila pobede na svim frontovima, a proklete pizde su zaposele naslovne strane i TV kanale, ostavljajući ostalima jedino prostor na stranama rezervisanim za čitulje.

Zavladalo je ledeno doba u kojem su primitivni i beskarakterni iskoristili priliku koja im se inače nikad ne bi ukazala. "Ledeno doba, napolju je vruće..." peva Cane na najhermetičkijem i još uvek neshvaćenom albumu "Ledeno doba" (1997 - ZMEX), objavljenom godinu dana posle kompilacije "Najbolje od najgoreg" (1996 - Musicland). Cane se bežeći od gradskog života povlači u Zrenjanin, gde pokušava da povrati zdravlje i duševni mir. Potpomognut mladim snagama (iz bendova Gluve kučke i OPO) i uronjen u religiju Cane pronalazi novu snagu i postaje glasnogovornik onih koji nisu pristajali da im političari određuju koga će da mrze, a koga da vole. Koncert "Ne padaj pobedniče" kojim je proslavljena 15-godišnjica rada Brejkersa, zamišljen je kao svojevrsni popis. Brejkersi su želeli da vide koliko nas još ima. Međutim, Svevišnji baš i ne voli R'n'R, pa je tog 3. septembra 1997. lilo kao iz presečene aorte. Organizovani autobuski prevoz iz mnogih provioncijskih gradova je otkazan i na Kalemegdanu se skupilo tek negde oko 30.000.

Ratne godine Brejkersi provode povučeno povremeno svirajući u zemlji, ali i probijajući ratne barikade nastupima u inostranstvu. Upravo se spremaju da (po sopstvenim rečima) snime ooopasan album...

Branko Rogošić

Intervju: Zoran Kostić - Cane, partibrejker

Ulični hodač

Da bi ispoštovali sve propise hrvatske države moramo gomile papira da odnesemo. Time uništavamo naše šumsko bogatstvo. A oni kod nas dođu sa papirićem i ostaje im više šume nego nama. A ope, što bi rekao Miloš Crnjanski - "Sve što je značajno za Srbe, dogodilo se u Zagrebu". Tamo nam je objavljena prva ploča, u vreme kada je niko nije hteo. Tamo smo odsvirali neke od najznačajnijih koncerata...

Krcata bašta SKC-a, ispunjena obožavaocima lika i dela legendarne grupe "Partibrejkers" nestrpljivo je iščekivala njihov izlazak na stejdž ispunjen raznoraznim tehničim skalamerijama. Na žalost, prema proverenim informacijama, mnogo njih ostalo je "kratko" za ulaznicu, pa su vreme ispunjavali tražeći što bolje i "zvučnije" mestašce za slušanje koncerta. Posle, po nekima, dugotrajnog iščekivanja, konačno se pojavljuju "žurkolomci", dobro raspoloženi i spremni "do koske". Posle manjih problema koji su nervirali lidera grupe Caneta, stvari kreću nabolje, a kako bi neki mladi naloženi rock-kritičar rekao, kristalni zvuk Antonove gitare prisutne šalje put nebeskih visina. Numere poput "Da li sam to ja", "Ledeno doba", "Ulični hodač", "Hipnotisana gomila", "Stoj Džoni", "Hoću da znam", "Ono što pokušavam", "Kreni prema meni"... bile su i više nego dovoljne za dobru šutku i još bolju zabavu. Premijerno su odsvirane i tri nove numere sa albuma koji se uveliko priprema, a prisutni su bili u stanju blagog šoka kad je Cane zaigrao na sceni i to poprilično efektno!

Bilo je priče da ćete koncert održati na Tašmajdanu?

Ne može još. Po pravilu trebalo bi da uradimo novi album. Materijal smo kompletirali, verovatno ćemo, nadamo se, uz neka odstupanja, da krajem avgusta sa našim starim saradnikom Vladimirom Negovanovićem uđemo u studio i snimimo novu ploču.

Muzika je gotova?

Da, skoro sve. Mislim, ima još tu levo-desno. (smeh) Možda čekamo još koji hit, pred ulazak u studio, jer to se uvek tako dogodi. Igrom slučaja svaki bend pred ulazak u studio napravi numeru koja obeleži ploču. Ali, nije sve u hitovima, lepe su pesme, nadamo se da su lepe, onako, srednjeg tempa, ljubavne. Želimo da se bavimo najfinijim stvarima, ukoliko može, ukoliko smo uopšte sposobni od sveopšte ogrubelosti.

Jednom si rekao da je teško svirati rokenrol u seljačkoj zemlji?

Kakav narod, takva zemlja. Kakva država, takva muzika.

Znači ipak se ništa nije promenilo?

Nije, uvek je isto. Znaš, uvek je ista priča. Uvek isto, sa nekim novim akterima, a mi smo samo tu da to ispratimo i budemo publika. Tu smo da vidimo šta će se dogoditi, kako će se ostali ponašati. Ko zna? Optimista sam u sveopštem pesimizmu. Svom.

Rokenrola ima mnogo po medijima, a kažu da je nastupilo jedno od najtežih vremena za rokere?

Organizacija. Rokenrol nije samo jeftin džins i vruće jeftino pivo. Spušten je nivo svega, i sudionika i publike. Pitanje je samo ko su svi ti ljudi koji se muvaju oko toga, ko su oni? Pitanje je sposobnosti ulaganja u budućnost, a ovde niko to ne radi. Malo bendova to čini, svi su tu samo za trenutak, ali dobro je. Važno je da je sve to preživelo i nije se razlilo. Ta vrsta muzike biće uvek živa. Ona poziva na veselje, na lepo druženje, podseća na neke davno zaboravljene stvari koje smo zbog sveopšteg stanja potisnuli. Druženje i solidarnost, znaš, da se ljudi malo opuste da ne bi pukli. Pustimo se da ne bi pukli.

Da li se tvoja publika promenila?

Mislim da nam je publika u rasponu od l3 do 50 godina (smeh). Znaš, važno je da ima publike. Treba je negovati, uvek.

Da li je rokenrol mrtav?

Ne, nije mrtav. Žrtve smo neobjektivne istorije. Ona uvek prećutkuje ili nepravilno procenjuje neke stvari, a zbog toga svi mi patimo. U našem društvu uvek je nedostajala volja da se drugi saslušaju, jer jedan kritika korisnija je od brda pohvala. Ljudi nikad neće da kažu, čuj, loša ti je ploča. A onda ovi koji imaju loše ploče misle da su dobre. To je to. Nema nekog muzičarskog i ljudskog nivoa da kao stvaraoci i umetnici popričamo o tome. Samo lažne emocije, poza, okretanje leđa. Suština je u stvaranju. Moraju da se promene. Svu tu plitku pop-kulturu moramo da, ne znam, da joj damo nešto što ona nema. Pa da! Pop kulturi treba dati novi prilaz, nova iskustva. Preživeli smo različite stvari, drugačije posmatramo sve što se dogodilo i objektivniji smo od zvanične istorije.

Da li je tebi neko nekada rekao da imaš lošu ploču?

Ha-ha. Mislim da nisam snimio lošu ploču.

Dobro, svaka čast, pitam da li ti je neko to rekao?

Ne, može da kaže samo - ova ti je lošija od one. Nismo imali loše ploče, retko smo ih objavljivali, tačnije, trudili smo se da to ne bude previše često. Zato i smatram da nema loših. Ju-ju-ju kako sebe dobro ocenjujem... (smeh)

Koliko je teško biti objektivan u takvim stvarima?

Isto onoliko koliko je teško boriti se za svoju slobodu. Sve nas ubija pomanjkanje iskrenosti. Svu tu laž taložimo u sebi i vremenom od nje sasvim otežamo. Ne mislim da je potrebno nekom nešto skresati u brk. Možda neko sa strane bolje vidi od onoga u centru. Ljudi su u fazonu, okreću glavu, gledaju svoja posla. Zbog toga se neznanje, nestručnost i snižavanje nivoa prenose sa kolena na koleno. Ali dobro, nadamo se da ćemo postići više od generacija pre nas. A možda i nećemo, ko zna? Ko zna šta interesuje ovu generaciju i da li je išta interesuje. Ali, muzika! Mora im se pokazati kako da se opuste u gomili. Zatrovani smo. Misli su nam zatrovane gomilom zlih reči.

Kako onda preneti pozitivna iskustva?

Taj autentičan prenos se izgubio. Postoje ljudi koji su "prva ruka", čije iskustvo iz nekih oblasti može da bude veoma dragoceno. Ti iskustvenici su možda već prešli taj začarani krug kojim idu mlade nade. Kada je dobra atmosfera, dobar vajb, prođe te jeza od sopstvenih emocija. Pozitivna jeza...

Kako gledaš na sve češća gostovanja hrvatskih bendova? Naši bendovi i dalje retko posećuju Hrvatsku...

Da bi ispoštovali sve te propise hrvatske države moramo gomile papira da odnesemo. Time uništavamo naše šumsko bogatstvo. A oni kod nas dođu sa papirićem i ostaje im više šume nego nama.

Da li ti to smeta?

Nema šta da mi smeta ili ne smeta. Može da bude moj trenutni revolt. Imaju sreću da imaju posla sa ovakvima kao što smo mi. Živimo pod prismotrom administracije. Znaš, velika je žeđ za vlašću nad ljudima.

Dobro, ali u Zagrebu ste uvek bili odlično primani.

Svirali smo prošlog septembra na Šalati u Zagrebu pred oko 9000 ljudi, zajedno sa Rundekom, Majkama i još nekim hrvatskim bendovima. Obezbeđenje su nam bili Bad Blue Boys-i.

Da li bi bilo toliko ljudi da ste sami nastupali?

Ne verujem (smeh). To je veoma draga publika. Što bi rekao Miloš Crnjanski - "Sve što je značajno za Srbe, dogodilo se u Zagrebu". Tamo nam je objavljena prva ploča, u vreme kada je niko nije hteo. I opet je izašla sa godinu dana zakašnjenja. Snimljena je 1984. a objavljena 1985. Mada moram da primetim, to nas je pratilo tokom svih ovih godina...

Nada Grujić