Rock Express Online | Arhiva | Br.28

Ekskluzivni intervju: Nick Cave, pesnik, pevač i pušač

Anđeo u čizmama đavola

Navikao sam da putujem kroz život čekajući da mi muza sleti na rame, tada napišem tih nekoliko redova u notes koji mi uvek stoji u džepu. Nekad me posećuje često, ali nekad znaju da prođu i nedelje a da notes ne obogatim nekim novim stihom...

Genije je atribut kojim su novinari prečesto čašćavali rock zvezde. Vreme, taj surovi sudija je listu sveo na svega nekoliko imena. Spisak trenutno živih je još kraći Bob Dylan, Tom Waits i Nick Cave. Za razliku od ostalih "muzičara - zabavljača" koji su se zadovoljavali opisivanjem plitkih i prizemnih osećanja, pomenuta trojka je znala kako da zaore po najdubljim i najskrivenijim emocionalnim predelima. Porediti takva nepatvorena umetnička dela sa ostalom ponudom na muzičkom tržištu je kao porediti "Građanina Kejna" sa npr. "Gladijatorom".

Novi, 11-ti album Nick Cave-a and The Bad Seeds "No More Shall We Part" vas vodi na divlje sonično putovanje kroz predele izmučene duše koje ostali muzičari obično zaobilaze. Ali to je nešto na šta nas je Cave navikao, još od vremena The Birthday Party. Zanimljivo je da je za pripremanje novog albuma Cave iznajmio kancelariju u blizini svoje kuće.

"Da, i još uvek je imam. Svako jutro krećem u ofis i ostajem do 6 popodne, i to mi je apsolutni prioritet. Već dve godine tako funkcionišem i imam nameru da sa tim nastavim. Porodični život mi je na određeni način sputavao kreativnost i osetio sam potrebu za promenom ambijenta. Želeo sam da odvojim svoj privatni život od poslovnog."

I ne čudi što je Cave odlučio da potraži mir izvan kuće. Ponovo je postao otac, njegovo prvo dete ima 9 godina, a ovaj put je dobio blizance.

"Ne znam zašto to nisam uradio ranije. Navikao sam da putujem kroz život čekajući da mi muza sleti na rame, tada napišem tih nekoliko redova u notes koji mi uvek stoji u džepu. Nekad me posećuje često, ali nekad znaju da prođu i nedelje. Shvatio sam da tako gubim previše vremena. Doneo sam odluku da se disciplinujem i da svakodnevno odlazim u kancelariju i pišem, ne čekajući da mi dođe inspiracija.

Pomenuo si da su umetnici ljudi navika koji se u procesu stvaranja okružuju dragim stvarima koje će im dočarati atmosferu doma...

Nisam doneo puno ličnih stvari. Moj ofis je onako prazan, prava kancelarija. Sto je uz prozor sa koga gledam na reku. Tu je i piano, kao i starinski krevet koji je, nažalost, prekratak za mene. Imam i telefon, ali me tu skoro niko ne zove. Tu su i knjige i kompjuter.

"No More..." je sjajan album koji nudi veliki broj inspirativnih izazova.

Hvala ti na razbijanju mojih sumnji. Neke stvari osećam instinktivno, nedostaje mi analitičnost... Zato i ne volim da dajem intervjue, jer to zahteva i analitičnost i refleksivnost, a takav kao osoba nisam. Nikada se ne osvrćem i analizu sopstvenih pesama smatram veoma zamornom. Pesme obično shvatam tek prilikom živih nastupa. Ne znam o čemu govore nove pesme, saznaću to kad krenemo sa koncertima. Ne smatram da sam ikada bio svesno opskuran, ali je moguće da neki moje pesme i tako doživljavaju. One i jesu tu da ih svako shvati prema sopstvenim sposobnostima i interesovanjima.

Religija i teologija postaju sve značajniji sastojak tvoje poetike.

Čitam dosta takvih stvari. Često čitam Bibliju, još od 20-te... Tu materiju poznajem veoma dobro i polako prepoznajem želju da svoja uverenja i verovanja nekako okamenim i sačuvam od vremena. Svake nedelje idem u crkvu, mada Biblija u osnovi nema mnogo toga zajedničkog sa organizovanom i primenjenom religijom. Pokušavam da razjasnim sopstvenu spiritualnost, a to nikada ne ide sasvim lako. Sve je fluidno, usponi i padovi... Mada verujem i uvek sam verovao u Boga, u svemu postoji plima i oseka, pa i u osećanjima i verovanjima.

Od najranijih dana Cave zazire od ortodoksnog pristupa muzici; koristi psihologiju, teologiju i nauku u cilju razjašnjavanja stvari, ali se ipak uvek vraća neegzaktnom i neobjašnjivom fenomenu ljubavi u potrazi za skloništem od ludila i besmisla svakodnevnog života. Njegove moćne pesme uvek nose dozu hiper-senzibilnosti, a svaki album poštovaoci shvataju kao još jedan deo u slagalici čije će nam rešenje otkriti Istinu i suštinu života. Njegova muzika je jedinstvena i svega nekoliko hrabrih su se odvažili da pokušaju da je obrade. Jedan od njih je Johnny Cash koji je uradio odličnu verziju 'The Mercy Seat' i uključio je na svoj poslednji album "American III: Solitary Man".

Da li ostali članovi Bad Seedsa utiču na proces pisanja i komponovanja?

Ne, ali nisam od onih koji u studio ulaze sa kompletno završenim pesmama i govore članovima šta da odsviraju. Pomažu mi u konačnom uobličavanju pesama. Nekada samo donesem kasetu sa glasom i klavirskom pratnjom i bendu ostavim punu slobodu u orkestraciji i aranžiranju.

Imaš i dve neočekivane gošće, folk pevačice Annu i Kate McGarrigle.

Već dve godine sarađujemo na obostrano zadovoljstvo. Imaju zapanjujuće glasove i uradili smo neke folk i gospel pesme. Volim kada su samnom u studiju, veoma je lako pevati kada si okružen pevačicama koje imaju tako božanstvene glasove.

Uvek si negovao lični izraz ne podilazeći šturim zahtevima tržišta. Da li si uopšte upućen u novije muzičke trendove?

Uglavnom ne... Imao sam nesreću da gledam ovogodišnji Brit Awards i da vidim Coldplay. Mislim da su Destiny's Child veoma dobre, a i dobro izgledaju što pomaže u karijeri. Generalno, ne gledam TV, ne slušam radio i ne pratim šta se dešava na muzičkom tržištu.

Pretpostavljam da si ipak čuo kako je Johnny Cash obradio tvoju pesmu...

Oh, naravno! Uradio ju je tako divno da sam stvarno dirnut. Nije promenio ništa, a uneo je toliko toga. Obožavam njegov rad, on je moj davnašnji heroj!

Na širokoj pozornici koju nazivamo životom, Cave je pronašao svoje usamljeno mesto koje žestoko brani. Kada ga pitate o privatnom životu, razočarano će priznati da njegov 9-godišnji sin obožava Green Day i to je uglavnom sve. Na pitanja o Australiji i svojoj prošlosti obično ne odgovara ili traži da prethodno isključite diktafon. Ipak, tu se ne radi o neiskrenosti ili manipulisanju, on jednostavno na neka pitanja ne može da ponudi odgovore, pa to i ne pokušava.

Ponovo radiš na pisanju scenarija za film.

Ne bih pričao previše o tome, samo ću reći da to zna biti težak i zamoran posao kao i pisanje novela. Pisanje "I magarica vide anđela" me je skoro ubilo. I sama pomisao na pisanje dužih formi tera mi žmarce niz kičmu. Za to je potrebno da sedneš i najozbiljnije se posvetiš pisanju.

Već 25 godina si u muzičkom biznisu. Koja je najveća žrtva koju si podneo da bi uspeo u tom okrutnom svetu?

Nisam siguran... Muzika je ta osnovna sila koja me je vukla napred. Ne znam šta da ti kažem jer nisam siguran da sam se ičega morao odreći. Živeo sam u Londonu, Berlinu i Sao Paolu i možda je to što ne osećam da igde pripadam jedna od većih žrtvi. Ne osećam se Australijancem, mada tamo postoje mesta gde osećam da sam na svome. Prečesto se ustvari osećam kao vanzemaljac...

Šta bi mladi Nick Cave zamerio današnjem?

Problem mladosti je što sve vidiš na ispravan način. Ali odrastanje te nužno čini drugačijim. Pogrešio bih da sam ostao isti... Moraš odbaciti neke stavove da bi se adaptirao na "odrasle" godine, inače ćeš imati veliki konflikt u glavi. Da danas odlazim na žurke, verovatno bih se osećao isprazno. To me više ne zanima, i ne volim tu konzervativnu i nostalgičnu notu, taj žal za sopstvenom mladošću. Nekad mi govore 'Zašto više ne pišeš onakve pesme kao nekad?'. Sasvim sam zadovoljan kakav sam sada; mladost je nešto što prolazi, sem ako nisi Mick Jagger! Svako doba nosi svoje radosti življenja...

Saša Stojanović
Copyright MMI