Rock Express Online | Arhiva | Br.27

Ekskluzivni rap-metal intervju: Fred Durst & Wes Borland

Limp Bizkit - Svetski neprijatelji No.2

Naravno, prvo mesto je rezervisano za Mr. Mansona. Uprkos konstantnom omalovažavanju, milioni klinaca širom sveta su u njima prepoznali sebe. Limp Bizkit peva o njihovim problemima pokušavajući da "izgubljenj generaciji" skine hipoteku krivice za sve svetske probleme. A uz to se i tako dobro zezaju...

Limp Bizkit je uknjižio svoj prvi No.1 singl u Velikoj Britaniji pesmom 'Rollin''. Svega mesec dana ranije na tom mestu se baškario Eminem-ov hit 'The Real Slim Lady' u kome je gostovao Fred Durst u "macho-sex object" fazonu, što je samo dolilo benzin na vatreni imidž lidera mega-popularnih rap metalaca. I ovim su dokazali da imaju osećaj za pop poimanje muzičkog biznisa, što otvara novi krug pitanja u vezi ovog i inače kontraverznog benda. Da li su iskreni u svojoj misiji, ili su samo banda manipulatora? Da li žele muzikom da promene svet ili je sav taj uspeh slučajni rezultat besciljnog trošenja vremena? Da li je Durst istinski genije ili zvezda koja pati od kompleksa sopstvene veličine?

Đavolje kreacije

Većina rock medija i dalje uživa da predstavlja rock muzičare kao još jednu đavolju kreaciju (takvu reputaciju je nosio Blues, sve dok nije izrodio kopile zvano R'n'R) i time uspeva da održi tiraže puneći strane "umetnicima" poput Mansona, Bloodhound Gang i Limp Bizkit. Tužna je istina da im time na duže staze višestruko odmažu, ali to je već deo neke druge priče.

Treći album mojih današnjih sagovornika ("Chocolate Starfish and the Hotdog Flavoured Water") pokušaće da ponudi odgovore na postavljena pitanja. Čini mi se da će konačni sud morati da da 'porota vremena' koja će u njihovom slučaju zasedati veoma dugo.

Džeksonvilska petorka (Fred Durst, Wes Borland, Sam Rivers, John Otto i DJ Lethal) je uprkos 2-milionskom tiražu debi albuma "Three Dollar Bill, Y'all$" pažnju najšire javnosti fokusirala na sebe tek obradom mega hita George Michaela - 'Faith'. To omogućuje još monstrualniji tiraž albumu "Significant Other" koji koncertno promovišu na svim najvećim rock festivalima - Warped, OzzFest, Family Values, kao i na Woodstocku 99.

Fred Durst se ni ovom prilikom ne odvaja od svog zaštitnog znaka - bejzbol kape okrenute naopačke. On nije samo rock zvezda, već i potpredsednik izdavačke kuće Interscope Records, video i uskoro filmski režiser (film "Nature Call" počinje da snima za par meseci). Sa svim tim titulama, zvanjima i lovom verovatno mislite da ga je baš briga šta svet misli o njemu lično. Ali nije tako. Veoma ga pogađaju otrovne kritike pojedinih "ozbiljnih" rock kritičara. Mada donekle ih i razumem, pa kako može da očekuje da ga ozbiljno shvataju kada je sebi dozvolio da se pojavi u porniću "Bekstejdž drolje 2", na (ne)sreću sasvim obučen.

Pored Dursta u razgovoru učestvuje i "prvi zamenik" i co-star u pomenutom porniću, gitarista Wes Borland, koga je zbog neizvršavanja "naređenja" Durst već jednom izbacio-pa-vratio u bend.

Moja generacija

Da li razmišljaš o mogućim reakcijama publike dok pišeš stihove za Limp Bizkit?

Fred Durst: Ma sve su to jebena sranja koja nas prate od starta. Čoveče, mi smo oduvek bili iskreni i nikad nismo pokušavali da "pogodimo" na šta će se publika napaliti i koja sranja će dobro prodavati ploče. Mi se samo trudimo da uvek damo sve od sebe.

Wes Borland: Naše pesme govore o životu koji živimo. Svi smo se družili sa osobama koje su nas zajebale i lagale, svakog od nas je nekad izdao prijatelj, svi znamo kako boli do koske kad te šutne devojka na koju si baš odlepio. Muzika je postala internacionalni jezik, i zato naše stihove kapiraju i osećaju kao svoje fanovi širom sveta koji čak i ne znaju engleski. Razumeju ih zato što ih osećaju. Uvek pišemo pesme o stvarima kroz koje smo prošli i koje dobro poznajemo. Ne volim kad se u muziku ubacuju političke i SF teme, to treba ostaviti filmadžijama. Naročito me nerviraju bendovi koji pevaju o smrti. Ne podnosim ih jer su foliranti. Niko još nije umro, pa vaskrsnuo, i počeo da pravi pesme o smrti. Znači, oni ne znaju šta je to smrt a klincima sole pamet o tome. Pevaju o praznim spekulacijama i pokušavaju to sranje da prodaju kao istinu.

Novi album je posvećen vašoj generaciji...

FD: Da, na njoj je i pesma "My Generation", ali se ne radi o obradi pesme grupe Who. Ona govori o našoj generaciji koja je optužena za sve loše stvari koje se u svetu događaju. Naravno da nismo samo mi krivi. Ovo je pokušaj ujedinjenja mladih u pokret koji bi popravio i probudio ovaj jebeni svet. Nećemo više praviti pesme poput "Break Stuff" koja je izazvala ono sranje na Woodstocku. Mislim, OK je da se ljudi izlude, ali tu je bilo svega - nasilja, nemira, tuča, požara, silovanja... Ne mislim da smo odgovorni za to, ali ne želim da se to ikada više desi.

Uprkos ogromnom uspehu koji ste postigli, čini mi se da i dalje imate potrebu da se potvrđujete i da opravdavate svoje stavove?

FD: Naravno da to moramo da radimo. Poznato je da nas svi mrze: mediji, ljudi iz muzičkog biznisa, puritanska javnost... Svi pokušavaju da nas omalovaže i da nam uvale kitu, svi nešto seru protiv nas... Mi želimo da obezbedimo klincima razloge za zezanje - i šta tu ima loše. Mada prija mi, što kad me ti neki ljudi upoznaju, moraju da priznaju da ipak nisam baš toliki seronja za kakvog su me smatrali!

Drogiranje radom

Ne verujem da te baš svi mrze. Ako je sudeći po tome ko vam je sve gostovao na albumima i kome ste vi gostovali, ispada da ste u dobrim odnosima sa većinom trenutno velikih bendova!

FD: Jebiga, ispada da je tako. Sve se to spontano događa. Znamo mnogo muzičara, muvamo se po studijima, družimo se, i normalno je da im pomognemo ako to požele. Sve je to dobro zezanje!

WB: Fred je pravi "radoholičar", ne može da miruje. Stalno nešto radi, producira albume drugim ljudima, pronalazi nove bendove i obezbeđuje im ugovore, stalno negde leti, ali opet uspeva da provodi nenormalno mnogo vremena sa bendom. Svi misle da je na nekim drogama, što naravno nije istina. Rad je njegova droga. Toliko je hiperaktivan da nekad pomislim da taj čovek nikad ne spava!

Učestvovao je i u dizajniranju bina za Festivale (čuvena ogromna WC šolja ua OzzFest, "Mars napada" bina za Family Values). Da li se sve to ipak ponekad negativno odražava na rad sa matičnim bendom?

WB: Nikada. On ima toliko energije i ideja, da ne može sve da ih utroši kroz rad sa Bizkitima. Bend je njegova najveća ljubav, i ne verujem da će ga ikad zapostaviti.

Ranije si često bio u zategnutim odnosima sa "šefom"?

WB: Odrastamo čoveče. Sada mnogo bolje komuniciramo nego nekada, mada smo u osnovi totalno drugačiji. Znaš kako je, većina frajera do svoje 25-e su drkadžije koji misle da sve na svetu znaju najbolje. Sa godinama te stavove koriguješ i ne primaš sve stvari lično.

Da li smatrate da svojim ponašanjem dajete adute onima koji vas pljuju?

FD: Donekle. Mnogi misle da se mi samo zezamo. U većini stvari o kojima govorimo smo smrtno ozbiljni, iako je zezanje naš stil života. Znam da nas prati reputacija neozbiljnog benda, ali to nas ni najmanje ne zabrinjava.

WB: Ovaj bend ima opasan smisao za humor i ne libimo se da ga iskažemo. Imamo taj naš ironičan pristup životu koji nervira većinu Amera. Bendovi danas uglavnom preozbiljno shvataju celu stvar, trude se da budu ozbiljni i zahtevaju takve odnose. Mi pokušavamo da budemo zabavni i da unesemo dozu komedije u muziku. Uprkos ozbiljnim porukama trudimo se da omogućimo ljudima dobro zezanje uz muziku koju sviramo. Ne volim kad se neki prave preozbiljni i pevaju o smrti...

To te izgleda baš nervira. Šta ima loše što neke ljude zanimaju stvari sa "one druge strane"?

WB: To su prolazne faze. Kad odrasteš, shvatiš da život nije ni komedija ni tragedija, nego neka kombinacija tih stvari. U tome je tajna životne sreće, prihvatiti tu neminovnost i uspostaviti pravu ravnotežu. (al' ga odgovori, svaka mu čast! - prim.ur)

Rap-metal revolucionari

Da li muzika ima i dalje onakvu moć kao nekada?

FD: Naravno da ima, ali ne onakvu kakvu joj administracija pripisuje. Šta god loše da se desi, uvek će se naći neki pametnjaković koji će u stihovima nekog benda naći razloge za to. To je sad glavna fora. Muzika je snaga, jer ljudi ne mogu da žive bez nje, to je tako i tako će biti.

WB: Muzika ima tu moć da ljude oslobađa negativne energije i nekih destruktivnih emocija. Na našim koncertima fanovi se iskaču i izbace sav nagomilani bes iz organizma. To mu dođe kao neka vrsta terapije.

Da li mislite da ste izazvali svetsku revoluciju u načinu razmišljanja mladih?

WB: To su prevelike reči. Možda smo zasejali seme individualne revolucije kroz koju će ljudi doći u situaciju da preuzmu kontrolu sopstvenih života i da počnu sami da biraju. Svesni smo svog uticaja i trudimo se da poručimo klincima - Slušaj samo sebe i nećeš pogrešiti! Naravno, savetujemo ih da odbace svu agresivnost i negativu, da budu agresivni, ali samo kroz muziku.

Koliki je nivo vaše agresivnosti?

WB: Uuu, veliki! Pogotovo na turnejama, pošteno radimo ali se i ubijamo od zezanja, posebno kada smo u "paketu" sa Korn koji su nam baš dobri ortaci. Na OzzFestu smo svirali sa Black Sabbath. Bilo je impresivno gledati ih izbliza, oni su pravi Bogovi, tvorci zvuka koji danas vlada planetom. Jedino mi je žao što, iako su bili prijatni, nisu želeli da da izlaze sa nama u zezanje, radije su ostajali u svojim sobama. No, nema veze, možda ih sledeći put nagovorimo!

Saša Stojanović
Copyright MIM