Rock Express Online | Arhiva | Br.27

Ko još čita uvodnike...?
Korak napred, dva koraka nazad

Ko bi rek'o! Provukosmo se nekako između Scile i Haribde i stigosmo do pete godine izlaženja, što me ispunjava različitim osećanjima. Ponosom - jer ni jednom privatnom rock časopisu to nikad do sada nije pošlo za rukom, ali i nevericom - stvarno nisam pomišljao da ču se toliko dugo baviti ovim poslom. Ideja je bila da potaknemo neke ljude da se malo više pozabave Rock'n'Roll-om i da se povučemo u ilegalu.

Međutim, nema novih ljudi, a ni stari ne pokazuju naročito interesovanje. Primorani smo da ostanemo u prvim redovima borbe do daljnjeg. To u prevodu znači da ću i dalje morati da preslušavam sve one albume koji nikad ne bi ušli u moj kasetofon ili plejer, a da će polica na kojoj ređam CD-e koje kupujem sebi za dušu pući od težine.

Gubimo korak sa svetom

Jedna od glavnih dužnosti svakog glodura je da osmisli i realizuje koncepciju novina koje uređuje. Pošto ne mislim da sam posisao svu pamet sveta, čitam skoro svu relevantnu svetsku štampu i trudim se da koncepciju REX-a prilagodim našim uslovima. I tu dolazimo do jedne od tema ovog uvodnika. Jugoslavija je, kao i u većini drugih sfera, izgubila korak s svetom i na polju muzike. Sudeći po vašim pismima i reakcijama, želeli biste da konstantno pišemo o starim & proverenim rock bendovima (Floyd, Doors, Purple, Smak, Čorba...). Čim pokušamo da malo više pažnje posvetimo novim bendovima, dobijamo packe po rukama - vama se to ne sviđa. REX br. 25 je bio pokušaj da promovišemo nove likove koji haraju engleskim i USA listama, jer je to jedan od faktora opstanka rock muzike. Stalno stvarati i podržavati nove ljude koji će nastaviti da nose Plamen. Nije slučajno što se u početnoj fazi karijere Mr. Manson po 4-5 puta godišnje pojavljivao na naslovnim stranama većine magazina. Slično je rađeno i u slućaju Limp Bizkit. Rezultat je jasan, stvorene su nove mega zvezde od kojih će muzićki biznis (a u njemu su i mediji) moći da živi narednu deceniju.

Da li vam nešto znače imena Godsmack, 3 Doors Down, Zebrahead, A Perfect Circle, BH Gang, Dope, Incubus, Kid Rock, Lit, P.O.D, Static X, Powerman 5K... E, pa dragi moji, ovi bendovi prodaju stotine hiljada ploča u Americi koja je ponovo preuzela primat u R'n'R-u od Evrope. Mnogi od vas bi na ovaj spisak mogli dodati i Silverchair i Creed, koje vam predstavljamo u ovom broju. Trudimo se da napravimo ravnotežu između novih i starih faca, ali bez pomoći drugih medija ne možemo mnogo da uradimo na planu vraćanja Jugoslavije i celog ex-YU regiona u svetske muzičke tokove. Ne postoji nijedna televizija na kojoj bi mogli videti spotove bendova koje sam pomenuo. Sa radio stanicama je sasvim malo bolja situacija.

Staro ili novo?

Kad sam ja bio mali (verovali ili ne, i glodur je nekad bio mali!), gutao sam u Džuboksu tekstove o grupama za koje nisam do tada čuo. Na osnovu tekstova formirao sam mišljenje i onda se davao u potragu za pločama, koje su se tada morale naručivati iz inostranstva. Po dobijanju ploča, ili sam psovao na sav glas novinara koji me je navukao, ili sam sticao svoje nove muzičke ljubimce. Da sam čitao samo tekstove o bendovima za koje sam čuo, danas ne bi bilo Rock Expressa.

Trudimo se da napravimo realan odnos starog i novog, domaće i strane muzike, a vi se potrudite da probijete autističku čauru u koju nas je sve uvukao onaj kome više ime neću da pominjem. Znači, moramo da idemo napred a ne nazad. Kraj podužeg elaborata.

Opet Đule!

Verovatno će biti ljutih zbog ponovnog Đuletovog pojavljivanja na naslovnoj strani jedinog rock magazina u ex-YU regionu. To smo uradili svesno i namerno (pa mu još posvetili i celih 5 strana + recenzija). Moramo zbijati redove i podržati sve velike bendove kojih je nažalost sve manje. Kada u YU bude 10 bendova Van Gogh-ovog kalibra, neće biti ponovljenih naslovnica, dotle - podržavaćemo Đuleta, ma šta mislili o njegovoj muzici (a mislimo da je dobra).

Molim vas da mi više ne pišete pisma u kojima pizdite na novi režim, jer je to stvar koja me lično najviše boli. Svi smo očekivali MNOGO više. Znali smo da plate neće moći da skoče preko noći, ali ni u snu nismo mogli da mislimo da će PINK i slične televizije nastaviti da rade punom parom kao da se ništa nije desilo. Kao da baš one nisu održale stari režim čitavu deceniju, i tako nam svima uništili mladost. Kada sam još video mog ex-favorita Čanka kako na Pinku peva "My Way", smračilo mi se pred očima. Čovek kaže da je to cool, i da je hteo da malo razonodi narod. E, pa nisi nas zabavio nego si nas zajebao! Umesto kič dekora u kojem je sniman spot, cool bi bilo gledati te kako šetaš zatvorskim hodnicima iza čijih rešetaka vire mrske face političara iz prošlog veka, a ti im mangupski dovikuješ "I did it my way!". Ili kako sa pesmom na usnama upadaš sa finansijskom policijom u kancelarije izdavačkih kuća koje su izdavali Turbo Ivana, Leontinu, Prslook i ostale. To bi bio tvoj put. Pink je u svakom slučaju stranputica.

Ukraden(i) Instruktori

Nije mi prijalo da slušam kako se Neda Ukraden hvali kako su joj pesme na novom albumu radili Bajaga, Žika i Saša Lokner. Šta im je to trebalo u životu? Rećićete - lova. OK, lova. Ali zar su morali da se potpišu ispod pesama? Zar nisu mogli da ih urade pod pseudonimom? Ali tetka Neda nije htela pesme, ona je htela (i uspela) da kupi njih, tj. njihova imena koja će joj pribaviti popularnost kod mladih (tako bar ona misli) i malo joj oprati biografiju za poslednjih 10 godina. Mislim da su Instruktori ovaj put ispali amateri. Ali to je već njihov problem o kome će morati da razmišljaju po izlasku novog albuma. Nešto mi govori da tiraž neće biti baš sjajan.

Svetlo na kraju tunela

U svoj ovoj sumornoj situaciji nešto ipak budi nadu. Toliko je dobrih bendova na ex-YU prostoru da mogu da tvrdim da za R'n'R dolaze bolji dani, hteli to neki ili ne. Trudićemo se da vam najbolje bendove predstavimo putem izdanja Rock Express Recordsa, a na vama je odluka da li ćete ih podržati ili ne. Radi se o opstanku rock muzike, pa odlučite sami.

Najbolja stvar koja mi se desila u poslednjih 5 meseci je povratak mog kuma Srđana Mihajlovića u zemlju (kaže, namirisao je da će govno da ode niz vodu), i samim tim na stranice Rock Expressa. Čovek ima drugačije poglede na muziku od mene i to ne krije. U svojoj kolumni koja se ovaj put rastegla na cele 2 strane pošteno me je napljuvao. Voleo bih da upoznam glodura i/ili vlasnika novina koji bi takav tekst pustio u svojim novinama. Mislim da je vreme za početak demokratizacije naših mozgova. Zašto ne čuti i drugačije mišljenje i omogućiti konzumentu informacija da sam donese sud. Neka i ovo bude mali doprinos u procesu oslobađanja medija koji više nego sporo teče.

Kao Bane, dobri sin...

Evo, ispunio sam jednu od molbi moje drage majke. Ovaj sumorni uvodnik sigurno neče biti citiran na radio i TV stanicama, niti prepričavan po kafanama. Ovaj put nisam nikog žestoko nagazio, iako znam da u tome uživate. Ali ne zamerite, u ovako jadnoj situaciji dobro je što je REX 27 uopšte izašao, pa mi baš nije bilo do zezanja. Poslednje restrikcije struje zamalo što nisu uništile sve fajlove koje smo pripremili za ovaj broj. Nadam se da će se oni gore najzad opametiti i poslati onoga u Hag i tako omogućiti da još malo novca stigne u zemlju, jer bez toga se ne možemo ničemu dobrom nadati. Ne može se i bez hleba i bez igara.

Branko "ovaj-put-bez-nadimka" Rogošić, glodur

P.S. Za sledeći uvodnik ću, obećavam, da izvučem poslednje zalihe optimizma i dobrog raspoloženja, čuvanog u rezervi za ovakve situacije. Do tada, uživajte u novom REX-u.