Rock Express Online | Arhiva | Br.26

ekskluzivni intervju: Mige Amour, HIM

Rocky, Moody, Retro i Sedamdesete

     Gothic romantici sa hladnog severa Evrope, pokušali su čitaoce Rock Express-a  osloboditi predrasuda o finskim bendovima... I naterati ih da HIM shvate ozbiljno. "Ne postoji veza između nas i Hanoi Rocks. Da smo kojim slučajem Marilyn Manson, mi bismo ih naveli kao uticaj. Ali, mi nismo nikad bili bend koji se oslanja na imidž, nego prvenstveno na muziku".

     Budimpešta, 05. avgust, oko 18:00, circa 33 Celzijusa. Hladno austrijsko flaširano pivo na stolu, za stolom Ville Valo (vokal) i Mige Amour (bas). Nakon prvih 5 minuta konferencije, jedino vaš novinar prilazi stolu, uzima diktafon, i isključuje ga. Nema smisla trošiti traku koja je do tog trenutka zabeležila sledeće izjave: "You never know" x10, "I am a suffering poet" x3, "Everything effects everything" x15, "Why not?" x7, "I always had a broken heart" x3, i zvuke ubacivanja nekoliko napola popušenih cigareta u pivske flaše. Novinari oko mene, sluđeni su činjenicom da je press info (sa biografijom grupe), koji im je podeljen tridesetak minuta pre toga, prepun novinarskih patki. "Ne, nije mi majka Mađarica, ne znam gde ste to pročitali", odgovara Ville Vallo po drugi put. Da nije smešno, bilo bi tužno.

     Iste večeri sam prvi put prisustvovao koncertu gde lete grudnjaci ka stejdžu. Ako vas nešto može naterati da se uprkos nedostatku talenta, ipak oprobate u svetu muzike, onda je to jedan ovakav događaj. Prvi grudnjak, wonder-bra edition, završio je na Ville-ovom stalku za mikrofon. Drugi, skromnije veličine, ispred našeg sagovornika, Mige Amour-a.

Kakva atmosfera vlada pred koncert?

     Odlična! Upravo smo došli, i sve je poprilično užurbano. Prvi put smo u Budimpešti. Nadam se da ćemo se još malo oraspoložiti kad vidimo kako izgleda sam festival. Doduše, kako to obično biva kad sviraš po turnejama, mesta upoznaš i pamtiš samo po onome što vidiš iz automobila.

Jeste li svirali negde južnije od Budimpešte?

     Ne, svirali smo mahom po germanskim zemljama. U stvari, svirali smo i u Španiji.

Kako teku promocije albuma?

     Puno smo na turnejama, pogotovo zbog uspeha "Join me (in death)" singla i poslednjeg albuma u Nemačkoj. Tamo smo uostalom i proveli većinu proteklog vremena, svirajuči koncerte. Bili smo i u ostatku Srednje Evrope, zatim na kratkoj turneji po Engleskoj, potom par festivala u Belgiji, itd. Mahom turneje, a napravili smo i demo snimke za novi album. Mi smo ovamo došli direktno iz studija! Uradili smo 11 novih pesama koje bi trebale da budu izdate sledećeg proleća. 

I kako će zvučati taj novi album?

     Malo više rocky, malo više moody, i malo više retro.

Znači li to da će biti više orijentisan ka glam-u?

     Ne, više nešto kao Led Zeppelin i Black Sabbath i New York Dolls. Upravo tako (?).

Vi ste jedan od retkih finskih bendova koji među svojim uzorima ne navode Hanoi Rocks.

     Hanoi Rocks su bili više vezani za imidž, nego li za muziku. Da smo mi Marilyn Manson, mi bismo ih naveli kao uticaj. Ali, mi nismo nikad bili bend koji se oslanja na imidž, nego prvenstveno na muziku.

Ne bih rekao. Jedna od stvari koje vam sigurno ne nedostaje, jeste upravo imidž.

     U neku ruku "da", ali to nam nije najbitnije. Na primer, momci iz Hanoi Rocks još uvek našminkani hodaju ulicama, kao i u vreme kad su bili narkomani. Nose šminku, nakit, šešire, znaš već - sve te stvari. Oni se priklanjaju toj strani rok muzike, možda su čak otišli malo i u krajnost. Zato kažem da ne postoji nikakva povezanost nas i Hanoi Rocks.

Odakle vi crpite snagu, šta je na vas uticalo?

     U osnovi, svaka pesma koju smo ikad čuli je uticala na nas. Rekao bih da smo počeli da sviramo zbog velikana iz sedamdesetih, velikana poput Black Sabbath, Jimi Hendrix, Led Zeppelin, Uriah Heep - to su stvari koje smo mi slušali na samom početku. Ako već moram da izaberem sobu iz koje smo nešto kopirali, rekao bih da su to sedamdesete.

Koliko je teško za jedan finski bend da postane popularan van Finske? Ne vidim puno vaših bendova na sadašnjoj sceni, za razliku recimo od susedne vam Švedske.

     U Finskoj nikad nije postojala ta kultura propagiranja bendova napolju, za razliku recimo od Švajcarske (?) čija muzička industrija sa svom svojom mašinerijom uspeva da izbaci bendove u inostranstvo. U Finskoj je to drugačije, i u to se nikad nije ulagalo. Vas košta puno novca da biste izbacili bend napolje, i vi morate da ulažete u bend pre nego što znate da li će vam se to isplatiti. Finske izdavačke kuće sasvim lepo žive od lokalnih bendova, i zasada ne pokazuju želju da učine nešto više, pogotovo jer se skoro nije dogodio neki veliki uspeh koji je doneo para. Kao i u svakoj zemlji, i u Finskoj ima dobrih bendova, i ja se nadam da će se sve to promeniti jednog dana.

Preporuči nam neke od tih bendova.

     Ima jedan zaprepašćujuće dobar bend koji se zove Jimsonweedin, ali mislim da oni još nisu nikom izvan Finske poznati. Ako to izađe van, mislim da bi to prvo trebao da čuješ. Pevač tog benda, Suho Superstar, naučio me je više o muzici nego li bilo ko drugi. Ima još dobrih bendova koji se nikad neće probiti napolju, ako se nešto ne promeni.

Sledeća stanica na vašem planu vožnje je...

     Velika Britanija. Idemo prvo za London da snimamo spotove za nekoliko pesama. Za "Wicked Game" ćemo uraditi opet jer nameravamo ponovo da ga izdamo kao singl; do sada je bio izdat samo u zemljama na nemačkom govornom području, planiramo ovog puta da ga objavimo u Južnoj Evropi, Velikoj Britaniji, a možda i u Americi.

Imaš li neku poruku za čitaoce iz Jugoslavije?

     Jugoslavije???

Vaša oba izdanja su se tamo prodala u velikom tiražu.

     Planiramo turneju krajem godine, možda se vidimo tamo uskoro. Može?

Petar Jovanović