Rock Express Online | Arhiva | Br.25

Crveni karton: Tony Montano, L-o-o-o-vac na novac i  kobasice

Profil jedne (bez)ličnosti
ili bezličnost jednog profila

To što je pevač (smeh u redakciji - prim.ur) poput Tony Montana za vreme Miloševićeve vladavine objavio čak 8 albuma najbolje govori o vremenu u kome smo živeli

Krenućemo od kraja. Po poslednjim vestima, Velibor Miljković, idolopoklonik "Balkanskog kasapina" javio se jednom beogradskom dnevnom listu i izjavio sledeće: "Čestitam Koštunici na pobedi i dajem ostavku na mesto Rock'n'Roll zvezde!". Ovakvo licemerje i širenje lažnih informacija (Velibor, alias Tony, NIKADA nije bio Rock'n'Roll zvezda), nateralo nas je da prekršimo obećanje da se kreature poput njega neće pojavljivati u ovakvom časopisu, i odlučili sam da Vam predstavim moralni i muzički lik "velikog Srbina i malog socijaliste" Tony-ja Montana. 24.septembra dotični je nastupio pred 30-tak ljudi na post-izbornom SPS/JUL mitingu u Leskovcu, za koji je, prema sopstvenim rečima, primio 1200 DEM naknade.

Žalost Evrope

Velibor Miljković (Bora Grbavi, Bora Mutavi, Bora Punker...) rođen je u centru Beograda 1962. godine. Nije voleo knjige i školu, ali je zato fanatično voleo muziku i stripove. Uprkos jako izraženoj govornoj mani (mucanje) i nedostatku muzičkog i posebno pevačkog talenta, odlučuje da se aktivno uključi u YU punk pokret. U komšijskom SKC-u sa bendom Radost Evrope uvežbava repertoar Ramonesa (obrade ili krađa tuđih pesama postaće mu manir u kasnijem toku karijere) i nastupa širom grada stičući scensko iskustvo. Retke autorske pesme uglavnom zasmejavaju publiku "visokoumnim" tekstovima tipa "... Punkeri 7-8 bedževa nose, na svakom ćošku ofarbane kose...". Radost Evrope na žalost Velibora & ostatka ekipe nije uspela da ostvari veću popularnost i ostavi vinilni trag, a kao najveći uspeh benda smatra se nastup (kao predgrupa) na koncertu Angelic Upstairs aprila 1985. Par meseci kasnije bend se raspada i Velibor u potrazi za slavom odlučuje da punk ideologiju trenutno ostavi ad acta. Menja imidž, ime (odriče se krštenog i pod uticajem filma "Scarface" uzima pseudonim Tony Montano) i pokušavajući da iskoristi beogradski Rockabilly mini-revival (Fifties, Rock Street...) odlučuje da zapliva vodama tradicionalnog Rock'n'Rolla. U proleće 1986., neposredno pred izlazak self-titled debi albuma (za slovenački Helidon), zagrebački Start donosi afirmativan tekst u kome Tony pokušava da se predstavi kao YU spoj Elvis Preasley-a i Marlon Branda i instantno privlači pažnju publike, prvenstveno zbog isfrustrirane i pljuvačke retorike. "Veliki brbljivac", kako su ga neki novinari tada nazivali, u narednih 15 godina pažnju će mnogo češće privlačiti skandalima i pljuvanjem kolega muzičara, nego muzikom.

Homoseksualne fantazije

Neospornu medijsku privlačnost nije pratilo adekvatno interesovanje publike, što nije sprečavalo Tony-ja da u brojnim intervjuima izjavljuje da je, baš on, najveća rock zvezda, rock idol, i da su bendovi poput EKV, Bijelog Dugmeta, Valentina, Haustora... čisto sranje.

"Belo, jesen, u naručju vremena... to su tekstovi za navlaku budala i pripadnika širokih narodnih masa..." - Velibor je bio posebno oštar prema Milanu Mladenoviću. Izjava da je Milan nula kao gitarista i da će mu javno popušiti kurac na Terazijama ako odsvira nešto od Shadowsa predstavljala je trenutak kada se i definitivno zgadio većini rock publike. Pošto je beogradska ekipa znala da je Milan još u mladosti svirao pesme Shadowsa, pala su nagovaranja da na jednom od koncerata odsvira nešto od Shadowsa i time Tony-ju (polnim organom) zapuši usta. Milan, ozbiljan kakav je bio, samo je odmahivao rukom - "Ma, pustite ga".

Posle još jednog albuma (Talični Tom je mrtav) i par solidno posećenih koncerata u SKC-u, Tony kome je voda definitivno ušla u uši, drznuo se da objavi živi album. Taj potez je definitivno sahranio sve šanse za bilo kakvu karijeru. Tolika količina falširanja, mjaukanja i škripanja pokazala je sve Borine vokalne probleme koji su se kako-tako kamuflirali u studiju. Opijen mrvicama slave, Tony se sasvim uživeo u ulogu rock zvezde i drčno, poput pauna šetajući ulicama Beograda saletao maloletne devojke "lucidnim" startom - "Zdravo, ja sam Tony!". Najčešći odgovori tipa - "Majke ti!" ili "U, je, blago tebi!" nisu mogli da ga pokolebaju, jer dođavola, on je najveća jugoslovenska rock zvezda!

Potpisnik ovih redova pamti situaciju sa kraja 80-ih, kada je u statusu su-organizatora koncerta prvi put zvanično upoznao Tony-ja (mada smo iz iste ulice).Odličan koncert na Medicinskom fakultetu, nastupaju Robna Kuća, Partibrejkersi i ko-zna-zašto Tony Montano. Dok ostali muzičari nemaju nikakvih specijalnih zahteva, Tony dolazi vukući sa sobom priglupu i pijanu klinku. "Hi-i-i-i-tno mi treba pro-o-o-storija. Navikao sam da mi neka mala po-o-o-puši pred koncert" - na sav glas se kurči velika rock zvezda. Mala se glupavo smeši, a mi mu skamenjeno otvaramo vrata DJ kabine zadržavajući najnervoznijeg među nama da mu ne polomi zube.

Karamela. Minimaks, Arkan i Tito

Raspad Jugoslavije dočekuje Tony-ja u žestokom nacionalističkom raspoloženju. Prazna Miloševićeva retorika najbolje se prima u praznim glavama. Tony postaje veliki navijač koji se tuče sa navijačima hrvatskih timova i kao "pravi Srbin" počinje da mrzi sve hrvatsko i muslimansko. Tuđman ili Njofra, kako mu je tepao, postaje njegova najveća fascinacija. Gotovo da nije bilo pesme ili koncerta na kojem ga nije pomenuo. Uporedo sa pljuvanjem dojučerašnje braće, svoju muzičku inferiornost dokazuje konstantnim izvođenjem pesama Prljavog Kazališta. 1991. Tony izdaje album "Lovac na novac" koji prolazi gotovo nezapaženo. Posle 3 godine pauze, odlučuje da se ogleda i na dramaturškom i glumačkom terenu (O tempora, o mores!). Predstava "Bilo jednom u Beogradu" izvedena je nekoliko puta u bašti SKC-a. Salve smeha (a radilo se o ozbiljnoj temi) i finansijska neisplativost ubrzo su skinuli predstavu sa repertoara, pa mnogi željni smeha ipak nisu uspeli da je vide. Siže je sledeći: radnja se odvija u tadašnje vreme (rat, Jezda, Dafina, mafija...). Glavni lik je, naravno, Tony, koji je, opet naravno, glavna gradska faca. On svira Rock'n'Roll i druži se s društvom iz kraja. Pošto postaje velika zvezda, novac i džet-set ga kvare i on iz kožnjaka uskače u odelo dok njegovo staro društvo gine po frontovima ili pakuje emigrantske kofere. Na kraju Tony shvata šta su prave vrednosti i vraća se starom društvu i staroj devojci. Fenomenalno, zar ne! Muzika iz predstave je objavljena i kao album koji se uprkos medijskom forsiranju prodao više nego skromno. I to je gotovo sve što je nesrećni Tony uradio na muzičkom planu. Istina, objavio je još nekoliko albuma (što za PGPRTS, što za PINK), čak i 2 Best Of albuma, ali tim nije uspeo da zainteresuje gotovo nikoga. U nedostatku muzičkih uspeha okreće se politici kao simpatizer (možda i član?) Arkanove Stranke srpskog jedinstva i novinama koje se još zanimaju za njega daje nesuvisle i nekulturne nacionalističke izjave. Pošto se od nečega mora i živeti, radi kao organizator - menadžer u kratko-trajućem Hard rock cafeu, koji je držao jedan od Arkanovih saradnika. I gotovo kad su ga svi zaboravili, čovek sličnog moralnog sastava - Minimaks ga izvlači iz naftalina i poziva u emisije u kojima će Tony uspešno praviti budalu od sebe. Ostale su zapamćena prepucavanja sa Karamelom na temu ko je koga muvao, pljuvanje bosanske i hrvatske muzike ("Hari Mata Hari je kao slina"). Tony se i dalje predstavlja kao veliki roker koji stalno naglašava da je svirao pred 100.000 ljudi, zaboravljajući da doda da je to bilo na besplatnom koncertu povodom proslave rođendana (njemu omraženog) Josipa Broza.

Patriotizam i kobasice

Konačni sunovrat počinje za vreme NATO bombardovanja. Tony sa narodnim pevaljkama nastupa po mostovima, ali ne svira za džabe. Svoj "patriotizam" naplaćuje, po sopstvenim rečima u naturi, u kobasicama i kantama benzina. U poslednjih godinu dana, Tony se vraća svojoj staroj ljubavi (kao u predstavi "Bilo jednom u Beogradu") - Slobodanu Miloševiću i postaje ostrašćeni Socijalista. Na predizbornom mitingu SPS-a izjavljuje: "Gledam ja sa svojom devojkom, takođe socijalistom, fudbalsko prvenstvo (prethodno nas je uvravao 'Kako njegova žena fudbal ne voli'). Kralj nas je izdao, Mihajlović razočarao, ali je zato Milošević osvetlao obraz!" I stvarno, Milošević je osvetlao obraz, ali ne onaj krvnik kome se Tony kleo, već onaj (Savo) koji je u majici Otpora učestvovao u građanskoj revoluciji protiv Borinog idola.

I tako, potrošismo celu stranu na Velibora. Mislim da je vredelo, da se takvi likovi nikad više ne pojave na kulturnoj sceni Nove demokratske Jugoslavije. Tony-ja ćemo zauvek sahraniti a Velibor nek nastavi da živi, sve dok ne umre od srama ili od žalosti za voljenim partijskim drugom.

Branko Rogošić