Rock Express Online | Arhiva | Br.25

Intervju: Elvis J. Kurtović, Rock'n'Roll fundamentalista

Tito je bio diktator,
ali smo ga ipak svi voljeli

Mi se uvlačimo publici sa druge strane. Ne idemo preko srca nego baš idemo u šupak. Publici dođemo do organa, do srca, ali drugim putem. Kao kad se ljubiš s djevojkom u usta a rukom radiš nešto drugo, tako i mi dolazimo do srca publike zaobilaznim putem.

Beach bar Buba, Makarska, lets sej 12.8. Verovatno vruće. Dolazim popodne oko 4 da se raspitam - srećem tonca Pušenja, kaže dođi posle 9, biće tu neko, biće tu Elvis ili Sejo. Važi. Dolazim nešto pre 10, tonska proba traje. Dilema: da li Sejo Sexon ili Elvis za intervju? Sejo je, čini se, u ovoj priči važniji lik. Ali Elvis je ipak ime, s njim ovaj intervju dobija naznaku ekskluzive. Jedan od roudija me upoznaje s Elvisom, nema problema, sa'ćemo. I Elvis bogznakako, i lepo vam izgleda časopis, i interesantne su vam teme - zastao je na Točkovoj školi gitare - ali rasejani novinar u međuvremenu provali da baterije na korisnoj spravici lagano odumiru (jebote, al' ih jede!). Nema problema, otidi ti i kupi, u Makarskoj sve radi celu noć, samo što je bar udaljen od centra par kilometara, al' nema veze, zar sad da odustanem. I nađoh baterije, međutim pošto je svirka već počela neminovno odlažem intervju za posle. Koncert - prijatan, publika oduševljena (bilo je puno iako su to veče bile Maškare, tradicionalna primorska fešta), matorac sa ženom od svoje 4 ipo banke zna sve pesme napamet, zamalo da ne zaplaču na "Jugu 45", a i ja gledajući ih. Ipak - patetika nije tu nego na drugoj strani, u smislu saunda - hevi metal gitarista, napumpane simfo klavijature, što čini svojevrstan konflikt sa konceptom ovog benda, ali ajde, zar od tezge u Makarskoj da se očekuje bogznašta. Slikam, a kad sam razvio uočavam da su slike na laik varijanti idiot+100 asa nikakve (i više od tog - prim.glodur) tako da upućujem suptilan apel na nj.v. urednika da obezbedi fotografa za sledeći put (kako da ne - prim.glodur).

Nemoj sada, čekaju me neke cure

            Dva ipo sata po ponoći, svirka gotova, prilazim Elvisu s namerom da završimo stvar i da lagano pičim kući, jer rano ujutro putujem na Hvar. I sad pazite scenu: (ne spada u intervju, nije snimljeno, improvizujem) 'Joj, nemoj sad, čekaju me neke cure'; 'imam spremna pitanja, odvoji 15 minuta'; 'ajde daću ti deset izjava pa od toga napravi tekst'; 'ali Elvise, jebemmumater, obećao si mi'; 'ajde dobro'. Da se nisam žestoko nameračio na intervju zbog svih gorenavedenih detalja, verovatno bih svašta rekao, ali ovako progutam (sve za REX i R'n'R, jeli). I onda se posle mislim - ribice su ionako sačekale, skoro svako veče Pušenje svira u drugom gradu, i tako celo leto već ne znam koliko godina - jebeš ti to ako ti je sa 38 godina pored svega gorenavedenog važnije četvrt sata švaleracije od prve ozbiljne prezentacije u YU medijima. Ali moram priznati, Elvis je prijatan sagovornik - brz, lucidan, na glupa pitanja daje iste takve odgovore, na pametna interesantne i originalne. Po završetku ja otidoh kući, a Elvis ribama (razlika između novinara i muzičara).

Elvise, ajde za početak da rešimo terminološku dilemu - da li ste vi zapravo zagrebačko ili sarajevsko Zabranjeno Pušenje, pošto se po raznim novinama povlače različiti nazivi?

Pošto Nele Karajlić svoju skupinu naziva Emir Kusturica & No Smoking Band mi smo sada jedino Zabranjeno Pušenje tako da terminološke zabune zapravo više i nema.

Sećam se da je na plakatima za prošlogodišnju turneju pisalo "Promocija albuma Agent Tajne Sile". Ove godine isto. Slab prijem ili nešto drugo?

 Pa kao i svi veliki svjetski bendovi mi albume promovišemo dvije godine, po tom pitanju nemamo nekih naročitih problema. (bend je na koncertu svirao samo pesmu "Jugo 45" sa novog albuma, kao i prošle godine. Prostom računicom, tim tempom trebaće im 18-20 godina za promociju, prim V.V.)

Da li su nove pesme zaživele kod publike i da li se njihova popularnost može meriti sa onim predratnim.

Pa eto, na koncertima ista reakcija. Znači publika sluša i stare ploče, valjda što im je ostalo u nasledstvu od starije braće, ko ima gramofon, većinom danas nemaju gramofon pa oni to s ploča presnime na diskove i kasete, a i ove nove, šta ja znam, ko što raja sluša nove albume od Jima Morrisona, Hendrixa... Stari albumi se isto slušaju k'o i novi.

Miki Jevremović - moj idol

Da li si u kontaktu sa beogradskim menadžerima? Ti si svojevremeno dao intervju za XZabavu, pojavilo se tu još par recenzija, ali nikakva ozbiljnija medijska prezentacija u Srbiji nije postojala. Imaš li informacije o tome koliko je publika upoznata sa novim materijalom?

Nismo nešto na tom tržištu zastupljeni, nemamo neku distribuciju i ne vrtimo se puno, tako da nismo imali kontakata sa nekim ozbiljnijim menadžerima. Koliko gledamo satelitsku televiziju Pink - nema nas!

Kontakti sa muzičarima na relaciji BG-SA?

Vidjeli smo Ramba i Truta, zadnji put u Skoplju, i Trut mi je ponosno pokazao člansku iskaznicu Udruženja muzičara jazz i zabavne muzike i rekao mi je da je predsednik udruženja Miki Jevremović, moj idol iz djetinjstva. Drago mi je da je još uvijek živ i da radi.

Karajlićev No Smoking Band uz pomoć izvesnih muzičkih ustupaka dobro prolazi na Zapadu. Da li biste vi bili spremni na takvo nešto - i komentari.

Pa eto mi sviramo Hrvatska, Slovenija, našim zemljacima u Njemačkoj, a to je za neke države iz bivše Jugoslavije zapad.

Na vašim koncertima se uvek oseti iskrena doza topline. Primer - koncert pre dve godine u kinu Makarska, počinje sranje na Kosovu, a Sejo najavljuje "Na straži pored Prizrena" uz neki komentar tipa "Jebiga, nadajmo se da neće opet biti rata". Pritom su bile minimalne šanse da to sluša Srbin ili Albanac. Znači nije po strani puko uvlačenje publici...

Mi se uvlačimo publici s druge strane. Znači ne idemo preko srca nego baš idemo u šupak. Publici dođemo do organa, do srca, ali dođemo na jedan drugi način. Kao kad se ljubiš s djevojkom na usta a rukom radiš nešto drugo, tako i mi dođemo do srca publike.

Kao jedinoj preživeloj bosanskoj muzičkoj instituciji iz ex-YU koja je nastavila da deluje, kako vam se čini sarajevska scena?

Pa nismo jedini, ima još grupa koje rade, samo se možda ne zna puno o njihovoj karijeri, rade recimo još uvijek aktivno Goran Bregović, Crvena Jabuka, Plavi Orkestar, Indexi, obadvije verzije Zabranjenog Pušenja, tako da ima dosta preživjelih, Dino Merlin,…

(...smeh) Mislio sam na nekomprovitovane.

Pa mi sviramo Rock'n'Roll, šta ja znam. Ja slušam i klasičnu muziku, i zabavnu i narodnu i džez, sve kvalitetno, ali u dubini svoje duše ja sam R'n'R fundamentalista.

Dobro a konkretno na sceni mladih bendova. Koliko se atmosfera promenila u odnosu na tvoju mladost. Čini se da preovlađuju neki tmurni tonovi.

Mlađima je jako teško jer ne mogu da dođu do velikog tržišta, do velikog broja ljudi... Nama je bilo dovoljno da se pojavimo u Nedeljnom popodnevu ili u Hitu mjeseca pa da cijela Jugoslavija zna za nas. Sad se ubismo hodajući po lokalnim TV i radio stanicama odgovarajući na pitanja tipa čujete li se vi šta sa Neletom i kako to da se zovete Zabranjeno Pušenje a da svi pušite.

Paradoksalno je da se prve kulturne veze uspostavljaju preko onih koji su stvari i sjebali, te se uglavnom uspostavljaju na deviznoj bazi i niskim strastima. Koliko to govori o balkanskom mentalitetu?

Mi smo doveli '97. Ramba u Sarajevo, ali o tome novine nisu pisale kao o turnejama Doris Dragović, Alke Vuice, tako da sve što mi pokušavamo sa strane te neke neoficijelne umjetničke baze nema toliko efekata kao i ta estrada kojoj mi na žalost moramo da pripadamo. Između ostalog, mi smo i estradni šupljatori i zabavljači.

Jugo-nostalgija

Kad sam Faruka Hadžibegića pre dve godine na Svetskom prvenstvu u Francuskoj pitao za koga navija, on je nešto duhovito prokomentarisao i dodao u stilu 'ipak za Jugu'. I u vašim novim pesmama se oseća neka vrsta nostalgije, da ne kažem jugonostalgije. Da li ćemo mi za života dočekati da na tu jugonostalgiju gledamo samo kao na simpatičnu fazu iz prošlosti?

A to ti je otprilike kod svih ljudi, nije ni tu nešto posebno bilo idealno. To je ipak s ove tačke gledišta bila vještačka tvorevina, ali u to doba nismo znali; s današnje tačke gledišta vjerovatno je Tito bio diktator ali kad smo mi živeli 60-ih, 70-ih svi smo ga volili. Vjerovatno će, ne znam, za dvadeset godina ljudi biti visoki dva ipo metra, imaće velike glave, imaće čipove umjesto mozga i nostalgija će im biti oduzeta uz pomoć kompjutera. Tako da teško je govoriti o tome. Ljepše je bilo kad sam imao 18 godina i kad je mama donosila meso svaki dan nego sad kad imam 38 i jedem svaki drugi-treći dan. Mislim, postao sam vegetarijanac, ali dobro zvuči!

(...smeh) E, dobro... Nekada je Zabranjeno Pušenje bilo vodeći bend Novog primitivizma. S obzirom da i danas vaša muzika obiluje nekim ruralnim komponentama, važi li još uvek taj slogan ili možda postoji neki novi?

Mi smo bili avangarda primitivaca. Nas je bilo 30-40 hiljada u bivšoj Jugoslaviji a mejnstrim primitivaca je bilo negde oko 7-8 miliona, tako da smo mi bili nešto kao što su komunisti bili avangarda radničke klase. Međutim kako je Komunistička partija Jugoslavije doživjela da ih bude 7-8 miliona pa se raspala, tako je isto previše ušlo primitivizma u naš pokret tako da kad smo narasli na 7-8 miliona postali smo slabiji nego kad nas je bilo 10-20 hiljada, ili ako hoćeš kad nas je bilo samo dvojica.

Ko, ti i...

- Pa recimo ja i... ne znam sada, nek se svađaju za drugo mjesto!

Okej. O odlasku u Beograd razmišljate isto kao o gostovanju u recimo Frankfurtu ili su ipak ostale neke jače emocionalne veze?

Nisam bio jedno deset godina u Beogradu i imam jednog pravo dobrog prijatelja tamo, volio bih njega da vidim, a vjerojatno ima dosta što su iz Sarajeva zbrisali početkom rata tako da bih sreo dosta dragih ljudi i volio bih da dođemo u Beograd kad sve ove zemlje budu dio jedne ujedinjene Evrope koja bi trebalo da bude, štajaznam, neka demokratska zemlja, da se živi kod nas kao što se živi na Zapadu. Volio bih da jednostavno budemo integrisani u Evropu, da nas pokori neki dobri Švabo koji će nas naučit da sviramo klavir. Kao što je Nazif Gljiva rekao - 'Da su ostali Austrougarci sada bi svi svirali klavir'. Ja bih volio da svi mi naučimo svirat klavir.

Neka deduktivno-edukativna poruka u Elvis J. Kurtović stilu za BG publiku?

Život je ponekad zabava,
život je ponekad trka,
u kojoj se ponekad guzi
a puno više drka.

Veljko Vujčić