Rock Express Online | Arhiva | Br.25

Ekskluzivni intervju: Aleksej Belov & Aleksandar Minjkov

GORKY PARK - Prva linija istočnog fronta

Ono što nije uspelo Lenjinu i Staljinu, uspelo je momcima iz grupe Gorky Park. Rusi su ipak osvojili Zapad. Umesto komunističke ideologije ili nuklearnih bojevih glava, gitare su se pokazale kao mnogo ubojitije oružje. 40 miliona prodatih ploča dovoljno govore o uspehu operacije...

Gorki Park (Park Gorkog) je svojevremeno bio najveći zabavni park SSSR-a. Smešten gotovo u samom centru Moskve i na obali reke, bio je centralna gradska atrakcija.

Grupa Gorky Park bio je i ostalo najveći ruski bend kako u bivšem SSSR-u tako i u svetu. Iako su uvek više bili atrakcija kao hard rock bend koji dolazi iza gvozdene zavese i svira na zapadu, radi se o jednom od svirački najboljih bendova Sovjetskog Saveza i jedinom sovjetskom bendu koji je uspeo na Zapadu.

Sam bend je nastao igrom slučaja. U proleće 1987 godine, Stas Namin, jedan od najpoznatijih ruskih gitarista i producenata nagovorio je 5 mladih ali dovoljno poznatih muzičara da se okupe, obećavši im pomoć i sponzorstvo. U prvi sastav Parka ušli su: pevač Nikolaj Noskov i gitarista Aleksej Belov iz grupe Moskva; bivši gitariste grupe Stasa Namina - Jan Janjenkov; Aleksandar Minjkov, basista grupe Araksi bubnjar grupe Arija Aleksandar Ljvov. Ime za novi benda je pronađeno brzo. Prvo, Stas Namin je imao svoj muzički centar u samom zabavnom parku a sam pojam Gorky Park je na Zapadu bio veoma poznat zahvaljujući istoimenom romanu Martina Krusa Smita. Znajući da takva muzika u tadašnjem Sovjetskom Savezu neće tako lako proći cenzure i dobiti zeleno svetlo, Namin i njegovi puleni su rešili da krenu od Zapada a ne ka njemu.

Go West!

Posle nekoliko meseci proba i rada na demo snimcima, Gorky park po prvi put nastupa uživo. Na tom prvom koncertu snima se i prvi spot sa pesmu "Fortress" koji se nekoliko dana kasnije pojavljuje u tada čuvenoj američkoj muzičkoj emisiji Don King Show.

Nekoliko meseci kasnije, u proleće 1988, u SSSR dolaze The Scorpions a Gorky Park nastupa kao predgrupa u Moskvi i Lenjingradu. Publika veoma hladno prima bend koji je, najavljen kao ruski, pevao pesme na engleskom. No, bend primećuju ljudi iz menadžmenta Scorpionsa i posle tri meseca grupi dolazi poziv za gostovanje u Americi. U jesen 1998. grupa potpisuje ugovor sa izdavačkom kućom Polygram i počinju da snimaju album u Filadelfiji, Nju Džersiju i Vankuveru. Zahvaljujući stalnim putovanjima upoznaju se sa Jonom Bonjovi-jem, Brajan Adamsom, Aerosmith, Van Halen... koji ih preporučuju čuvenom producentu Brusu Ferbernu. Ferbern preslušava snimljeni materijal, unosi određene korekcije i istovremeno snima spot za pesmu "Bang!" koji izlazi pre samog album i za 4 dana penje se na listu 10 najpopularnijih spotova a singl "Bang!" postaje najprodavaniji singl jednog ruskog benda, kako u svetu tako i u SSSR-u. Album izlazi krajem avgusta 1989. i u roku od nedelju dana upada na Billboard Top 50 sa 300.000 prodatih primeraka. "Try To Find Me" i "Peace In Out" postižu ogroman uspeh i bend se dugo vremena zadržava na vrhovima top lista. Zamišljen kao klasični komercijalni hard-rock album, prebacio je sva očekivanja uglavnom zahvaljujući kompozitoru, tektopiscu, aranžeru i gitaristi Alekseju Belovu. Svojim virtuoznim solažama, harmoničnim prelazima i prelepim baladama, Belov je dao odgovor na pitanje koji su američki muzičari sebi postavljali - a kako sviraju ruski gitaristi? Odlično.

Ruska invazija

Postavši velika atrakcija za kratko vreme - sovjetski hard rock bend u Americi  - i zahvaljujući svom velikom profesionalizmu (u koji se Ponizno Vaš uverio prilikom intervjua), Gorky Park su počeli da dobijaju gomile poziva za koncerte, festivale, klubske svirke....Van Halen, Brad Gillis, Steve Vai, Joe Satriani, Bon Jovi, Aerosmith....Gorky Park su svirali sa svima i od svih dobijali pohvale.

No, iako okosnica ruskog rock zvuka, Gorky Park su u Rusiji uvek svirali kao bend koji kroz Rusiju prolazi na turneji. Svoj prvi veliki koncert u domovini, nakon uspeha u Americi, Gorky Park su imali u Moskvi 1989. godine na velikom Festivalu Mira koji je organizovao već pomenuti Stas Namin. Na jednoj sceni su Skid Row, Gorky Park, Bon Jovi, Cinderella, Motley Crue, Ozzy Osbourne i The Scorpions.

 Zatim pet godina pauze i nedolazaka u Rusiju i snimanje novog albuma Moscow Calling 1993. Noskov napušta bend i umesto njega za mikrofonom je basista Minjkov. 1996. bendu se pridružuje klavijaturista Nikolaj Kuzmin a 1997. godine ruski Amerikanci uprtiše svoje gitare i rančeve, sedoše u autobus i pođoše krivudavim putevima Rusije, Pribaltika i Ukrajine. Doček je bio fantastičan - prepune hale, odlični koncerti i gomila poklonika. Ni sami muzičari nisu zaostajali u iskazivanju emocija - u Kijevu u bili glasniji od Scorpions i Deep Purple.

Ove godine Gorky Park je snimio novi album, no ovoga puta na ruskom jeziku. Pojedinosti o novom albumu i detalje iz prošlosti, specijalno za Rock Express otkrivaju Aleksej Belov i  Aleksandar Minjkov.

Rex: Vi ste prvi i, ako se ne varam, jedini ruski bend koji je uspeo da se probije napolju i postane veoma popularan. Da li je tome doprinela i razlika između ruskog i američkog shvatanja hard rocka?

Belov:Hm....Znaš kako, na zapadu ljudi koji idu na koncerte znaju šta žele da vide. Karte su tamo poprilično skupe i ljudi štede da bi mogli da odu na koncert. Kada dođu na svirku, Amerikance nije briga kako bend zvuči. Njima je stalo do toga da šou bude dobro urađen. U Rusiji je druga stvar. Ovde ako želiš da sviraš, moraš biti veoma dobar muzičar pošto će 95% publike upoređivati tvoj živi zvuk sa onim na CD-u. Mi smo počeli u Rusiji i to smo znali. Uvek smo se trudili da zvučimo što bolje, profesionalnije, sa što manje propusta. Zato sam sklon da verujem da su ljudi na našim nastupima osim vizualnog doživljaja imali i šta da čuju.

Minjkov:Aleksej je u pravu. Nedavno smo bili u Njujorku na koncertu Bon Jovija. Družimo se bendom i prijatelji s mo, međutim na tom koncertu su zvučali očajno, imali su nekih tehničkih problema. Da su sa takvim zvukom došli u Rusiju, tresnuli bi o prvu ledinu. Njujorčani su došli da uživaju na koncertu a ne da sude o bendu. Tamo je atmosfera daleko opuštenija.

Uz pomoć Zappe, Halena i Boga

Kako je počeo vas proboj u Americi?

Belov: Da nije bilo Frenka Zappe koji se ono nas trudio kao da smo njegova deca, teško da bi mi tako brzo izdali prvi album. Zappa se mnogo trudio oko nas, stalno nam je ugovarao svirke, nalazio nova mesta i pomagao da skupimo sredstva za snimanje albuma. Snimanje smo počinjali nekoliko puta ali Frenk nikada nije bio zadovoljan radom ekipe sa kojom smo snimali. Na kraju nam je kao producenta doveo Brusa Ferberna i stvari su najzad krenule normalnim tokom. Zatim, tu je još bio i Eddie Van Halen. Kada smo snimali drugi album, "Moscow Calling", odneli smo snimke u Los Anđeles. Odneli smo snimke Ervinu Mafertu koji je tada sa Donom Landijem radio uglavnom za Van Halena. On  je preslušao snimke, svideli su mu se i rekao je da će da nam radi završne miksove. Otišli smo u veoma dobar studio koji se zove One-On-One (isti studio u kojem je Metallica snimala svoj "crni" album-prim.aut). Počeli smo da radimo na miksovanju materijala i jednog dana je u studio došao Eddie Van Halen i tražio je da posluša jedno pesmu. Ali samo jednu pošto žuri negde. Kada je preslušao prvu, hteo je i drugu i treću i završilo se tako što je preslušao sav materijal. Zatim nas je pozvao da mu u jednom delu turneje budemo predgrupa i to je bila druga stvar koja nas je izbacila među američku publiku.

Kako ste se osećali kada su počele prve turneje, pozivi, koncerti...? Svi su manje-više očekivali uspeh, ali ne verujem da je iko od vas verovao da će prvi album doživeti onakvu popularnost.

Minjkov: Da, niko nije ni sanjao o tome. Bilo je to poprilično neobično iskustvo. Mi smo prvo 5-6 meseci nakon što smo se sastali pravili pesme i vežbali. Zatim smo imali nekoliko koncerata, otišli u Ameriku i tamo snimili ploču. Otkako smo otišli na Zapad, napetost je naglo popustila, tamo svi rade u nekoj opuštenoj atmosferi. I taman kada smo se navikli, upali smo u turneje i koncerte. Bili smo predgrupa mnogim poznatim bendovima i polako smo dobijali na popularnosti.

A razlika između ruskih u zapadnih turneja?

Minjkov:Ovo su ogromna prostarnstva i bilo je trenutaka kada smo od jednog do drugog grada prelazili i do 1000 km. I to ti bukvalno ispere mozak - nepregledni prostori oko tebe. Međutim, kada stignemo u grad gde treba da sviramo... recimo, kada smo došli u Kijev, videli smo neku delegaciju koja je čekala neku sportsku ekipu. Svi su bili u nekim narodnim kostimima, bilo je mnogo novinara... Kada smo izašli iz autobusa, svi su potrčali ka nama, tražili nam autograme i zaboravili na sportiste. Skoro tri sata smo delili autograme i slikali se sa ljudima i novinarima i atmosfera je bila fenomenalna. Tako nešto u Americi ne postoji. Tamo je sve strogo protokolarno određeno, postoji obezbeđenje koje ni za živu glavu neće nikoga pustiti da vam priđe.

Belov: Da, poslednja Ruska turneja je bila doživljaj za sebe. Kada smo još bili u Ukrajini i svirali u Lavovu...dok su pripremali pozornicu došlo je do kratkog spoja i električar je ozbiljno nastradao. Ali čim su mu previli opekotinu, on je nastavio da radi i da otklanja kvar govoreći kako klinci iz komšiluka mesecima pričaju o koncertu i da on ne sme da ide u bolnicu jer koncert mora da bude održan baš to veče. Dok su oni otklanjali kvar, ljudi su već ušli na stadion. Mi smo kasnili sa koncertom jer nije bilo struje zbog kvara a publika je počela da udara nogama o zemlju i uz ritmove naših pesama sami su pevali. U međuvremenu je došla struja i koncert je počeo. Takvu erupciju oduševljenja ja još nisam video.

Kruže glasine da će se bend raspasti. Minjkov je izdao solo album, ti si isto izbacio svoj projekat...

Belov: Ma ne, priče su netačne. Da, Maršal (na zapadu, Aleksandra Minjkova zovu Aleksandar Maršal - prim.aut.) je izbacio svoj solo album koji odudara od onoga što radi bend. Ja sam isto to uradio i moj projekat se takođe razlikuje od onoga što radi Gorky Park kao bend. Jednostavno, vremenom se nakupe neke ideje koje se ne uklapaju u ono šta radi grupa kao celina. I ti solo projekti su naš ventil da uradimo nešto novo a da to ne smeta koncepciji benda.

Stravinski kao idol

Često u intervjuima pominješ Eddie Van Halena. Da li to znači da ti je Eddie idol?

Belov:Ne, ne, nije to. Mi sebe ne možemo da ocenimo od 1 do 10 pa da kažemo koliko smo se približili našem idolu. A muzički idol mi nije Halen, pre bih rekao da je to Igor Stravinski.

Igor Stravinski? Znači - istina i perfekcija. Nema plejbeka?

Minjkov: Nema. Ni na koncertima ga nikada nismo imali niti će ga biti. Ja jednostavno ne bih mogao da pevam na plejbek. Čak iako bi oni i mogli da foliraju svirku, ja ne bih mogao da pevam. A da samo otvaram usta, to mi ne pada na pamet.

Novi album će biti otpevan na ruskom...

Minjkov: Da, na ruskom. Znaš: kada smo pre 10 godina odlazili za Ameriku, niko nije ni razmišljao da li i kada ćemo se vraćati. Tada je postojao Sovjetski Savez, i uprkos perestrojci i glasnosti koju je pokrenuo Gorbačov, šou biznis je bio kao za vreme Brežnjeva. Ja lično sam mislio da ću u Rusiju dolaziti smao da posetim rodbinu i prijatelje. No kada smo 1997. došli na turneju, shvatili smo da su se ovde mnoge stvari promenile. Najzad, mi smo svi rođeni ovde i od toga ne možemo pobeći. Tada smo shvatili da bi trebali konačno da uradimo nešto i kod kuće, na maternjem jeziku.

A tvoj pseudonim Maršal? Zašto baš Maršal?

Minjkov: Davno, davno, davno ja sam bio na vojnoj akademiji. Drugovi iz kraja su me zavitlavali, kako to ja, muzikant, odoh u vojnu školu. Tamo je disciplina i red. I stalno su me zapitkivali da li ja to hoću da postanem feldmaršal. Vremenom, ono feld je otpalo i ostao samo maršal.

Kada ste poslednji put bili u Parku Gorkog?

Belov: Auh....ne sećam se, ali se sećam da je to bilo veoma davno.

Minjkov: Pa, recimo da prolazimo pored ali ja nisam odavno bio. Međutim moraću da odem i pokažem sinu odakle sam krenuo u svet (smeh).

I najzad, kada će se pojaviti novi album?

Minjkov: Pesme koje smo snimili do sada su dobro urađene, sad nastavljamo da radimo dalje. Dve pesme sa ovog albuma će sigurno biti prevedene na engleski i iskoristićemo ih za zapadno tržište. Verovatno još neke ali o tom potom. Album je prvobitno trebao da se pojavi krajem 1999 godine, pa smo pomerili za sredinu ove godine. Uostalom, izaći će onda kada budemo sasvim zadovoljni

Aleksandar Japranin & Sergej Smirnov