Rock Express Online | Arhiva | Br.23/24

Dosije PINK FLOYD: 20 godina posle Zida
Probijanje zvučnog Zida

Biti član grupe kao što je Pink Floyd podseća na život u kavezu. U jednom velikom kavezu sa mnogo primamljivih igračaka, ali kavez ostaje kavez. Zato je bilo neophodno, bar za trenutak,  izgraditi Zid... - Roger Waters

Februar 1980. Pink Floyd organizuje niz prezentacija, zamišljenih kao teatralni izraz njihovog novog albuma "The Wall" koji ubrzo doživljava svetski uspeh. Pred publikom se podiže ogromni zid koji je deli od grupe! Od tada je prošlo dvadeset godina. Danas, najzad, izlazi snimak ovih legendarnih koncerata. Evo priče kako je nastala luda i genijalna ideja oko zida i njegovih temelja.

Već je prošlo oko šesnaest meseci kako se članovi grupe nisu videli. Od 7. jula 1977., poslednjeg datuma njihove Animals turneje, Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason i Richard Wright, prave pauzu što se Floyd-a tiče i istovremeno, svaki za sebe, koriste priliku za snimanje solo albuma. Roger Waters, lider grupe, radi na dve ideje za konceptualni album: 'The Pros and Cons of Hitch-hiking' i 'The Wall'. Ubrzo, grupa se sastaje i preslušava maketu koju je Waters snimio. Prvi projekat ('Za i Protiv auto stopiranja') pada u vodu (kasnije Waters-ov solo album) i svi se jednoglasno odlučuju za demo snimak 'The Wall'. Nije bilo teško shvatiti da je koncept vrlo smeo, ambiciozan, pun snage i veoma originalan.

Waters smatra da je grupa izgubila pravi kontakt sa publikom i da treba napraviti nešto spektakularno. Ideja zida nastaje iz Watersovog osećanja teskobe i zamisli da svako od nas gradi sopstveni zid duboko u sebi.

Iskustvo bez presedana

Iako ostala tri člana ne cene preterano gigantske koncerte sa lošim zvukom i masom koju je teško obuzdati, njihov utisak je ipak pozitivan što se kontakta sa publikom tiče. Međutim, svi neobično cene Watersovu viziju i narativnu snagu priče koja se provlači kroz album. I pored autobiografskog karaktera albuma, svako ko ga sluša može lako da pronađe poruku koja nas sve pogađa na pravo mesto. I na kraju, ta neverovatna, potpuno kontradiktorna ideja, u odnosu na onu početnu (kontakt sa publikom) da se na sceni podigne ogromni zid, koji bi potpuno odvojio grupu od publike! Za ostala tri člana, ovo je totalni anti-koncept jednog rock koncerta. Na kraju, čuvena četvorka, privučena originalnošću projekta, pristaje na Watersov koncept i ubrzo počinju nephodne pripreme za ovaj dosada neviđeni poduhvat.

Waters okuplja oko sebe najbolju ekipu, ekipu koja će napraviti scenario i koja će znati da reši sve tehničke probleme a da pritom prati ideju projekta. Angažuje i čuvenog karikaturistu Gerald-a Scarfe-a, koji stvara vizuelne efekte koji će biti projektovani na zid.

Roger Waters: "Ova ideja sa zidom je došla iznenada i potpuno me je obuzela! Sva kreativnost vezana za The Wall je došla kao moja prezasićenost posle mega koncerata na ogromnim stadionima. Pre 'Dark Side of the Moon', osećaj posle naših koncerata je bila intimni kontakt između grupe i publike, ali krajem 70-tih, ovi magični trenuci se gube pod težinom cifri. Na primer tokom turneje 'Animals' jedan fan u transu je počeo da se penje na scenu urlajući. Tada je moj osećaj frustriranosti eksplodirao i moja prva reakcija je bila da ga pljunem! U momentu sam se užasno postideo mog ponašanja i shvatio da se ono što je u početku bila jedna pozitivna razmena između nas (grupe) i njih (publike) potpuno pretvorilo u trku ega i cifri. Sve što je ostalo je jedan prevashodno sadomazohistički kompromis. Tada me je obuzela ta ideja sa zidom; ideja da svako od nas kao individua smatra za vitalno da odbaci onu mučnu stranu naših iskustava, da bi ih na kraju iskoristio kao cigle od kojih bi napravio zid iza koga će se skloniti. Ali, ovaj zaklon je opasan jer se u njemu nalazimo zazidani i od emocija. Mislim da su mnogi od nas bili suočeni sa ovom vrstom problema? Što se mene lično tiče, ovo nesrećno iskustvo sam doživeo iza zida gde jedna rock grupa uživa u svetskoj slavi. Biti deo jedne takve rock grupe je jedna od stvari na kojoj vam svi zavide. Pripadate snu? Imate vlast, zarađujete neverovatne svote novca, davite se u glamuru, ali postajete veoma brzo zavisni od toga svega. Biti član jedne grupe kao što je Pink Floyd dođe nešto kao živeti u kavezu. U jednom velikom kavezu sa mnogo primamljivih igračaka, ali kavez ostaje kavez.

Što se tiče naših snimaka i koncerata, smatram da su najbolji deo onoga što smo stvorili kao Pink Floyd i veoma sam ponosan na taj naš zajednički rad."

Zid između muzičara

Iako je muzički izazov ogroman, atmosfera tokom snimanja je više nego napeta. S jedne strane se pojavljuju materijalni problemi, jer njihov glavni investitor gubi dva miliona funti i zbog toga grupa odlučuje da se preseli u Francusku i tamo nastavi snimanje. S druge strane odnosi između muzičara postaju vrlo zategnuti i muzička saradnja počinje da slabi. Vođa grupe, Waters, piše, još od albuma 'Dark Side of the Moon' celokupan tekst i nameće isključivo svoje ideje ostatku grupe. Plahoviti Gilmour počinje da shvata da Pink Floyd pripada jednom jedinom čoveku!

Tako razdor između četvorice muzičara počinje da biva sve očigledniji, što počinje da stvara ozbiljne probleme pri snimanju, jer je grupa navikla da funkcioniše kao jedan, pri čemu su se uvek poštovale ideje svakoga. Gitarista David Gilmour, inače poznat kao muzičar koji se interesuje uglavnom za apstraktnu muzičku formu vidi u Waters-u protivnika i razmirice počinju da se osećaju sve jače i jače. Snimanje albuma dolazi u pitanje, tim pre što i klavijaturista Richard - Rick Wright pokazuje svoje duboko nezadovoljstvo.

David Gilmour: "Osnovna ideja je bila da 'The Wall' bude nešto između studijskog albuma, filma i spektakla. Sve je bilo izračunato u minut: demo snimak se pretvara u album, album se pretvara u spektakl, spektakl u film? Ovaj scenario nas je ograničio što se improvizacija tiče a spontanost je svedena na minimum, što nije bio slučaj na našim prethodnim koncertima. Napraviti zid između nas i publike je sjajna metafora kojom smo hteli da pokažemo koliko smo izgubili u kvalitetu zbog masovnih koncerata. Iako sam bio ubeđen da će naši fanovi biti oduševljeni ovom idejom, gubitak saradnje među nama tokom snimanja me je duboko uzdrmao. Waters se bio potpuno izgubio i nije slušao više nikoga osim samog sebe. Ali i pored svih problema sa kojima smo se suočili, najbolja stvar u vezi sa turnejom 'The Wall' su bili ti efekti koji su mi omogućili da odradim ono što najviše volim a to je svirka: tokom drugog dela koncerta se diže ogromni beli zid pred publikom a mi ostajemo zazidani iza njega. U tom momentu Roger pita: Ima li koga? Onda, jedan moćni svetlosni efekat projektuje moju senku u visini od oko 30 stopa tako da se ima utisak da gledam publiku. Tada počinje moje omiljeno soliranje uz 'Comfortably Numb'. Tokom tih nekoliko minuta sam bio potpuno lišen osećaja bilo kakvog kontakta sa publikom, sa grupom, sa tehničarima, samo se čuo zvuk gitare. Koji osećaj!

I pored toga 'The Wal'l nije nikako moj najomiljeniji album. Moram priznati da sam lično, u muzičkom smislu više vezan za 'Wish You Were Here'."

Završne pripreme

Pošto su se duhovi malo smirili, snimanje se nastavlja i za sedam meseci grupa uspeva da okonča u malo opuštenijoj atmosferi ovaj divovski posao. Waters menja tokom snimanja svoju prvobitnu ideju i odlučuje da se zid podigne u drugom delu koncerta na kome se projektuju vizuelni efekti da bi se koncert završio rušenjem zida. Potrebni su meseci da bi se ova ideja sprovela u delo. Najosnovniji problem ostaje koordinacija neverovatnog broja specijalnih efekata: marionete na naduvavanje, avion, projekcija Scarf-ovog filma? Samo miks ekipa broji 106 ljudi!

Svetski uspeh

16. novembra izlazi 'Another Brick in The Wall', koji odmah dolazi na sam vrh engleskih i američkih top lista. Anti-autoritativna himna engleskih školaraca postaje svetski hit i povlači za sobom dupli LP koji izlazi krajem novembra. 'The Wall' ostaje tokom petnaest nedelja na prvom mestu u Americi i na trećem mestu u Engleskoj. Prodaja dostiže vrlo brzo vrtoglavu cifru od 20 miliona prodatih primeraka širom sveta. Iako članovi grupe smatraju da su neke stvari sa albuma dosta slabe na muzičkom planu i iako kritika prebacuje Watersu zbog njegovog egoizma i auto-patološkog pesimizma, 'The Wall' ostaje najsuptilniji i najkoherentniji album koji su Floyd-i ikada napravili. Najveći adut albuma je u svakom slučaju melodijska inspiracija i savršenost aranžmana. I dok album hara svetom, poslednje pripreme za turneju se privode kraju. Waters pokušava iz dana u dan da poboljša spektakl. Iako se dan premijere 7. februar 1980. Primiče, bez kompletne repeticije sve ide po planu. Jedini gaf je zavesa na sceni koja se neplanirano upalila, ali novinari i publika primaju ovo kao specijalni efekat. Svih pet koncerata u Sports Areni u Los Angeles-u su prepuni i doživljavaju neviđen uspeh. Sledeći zalogaj su Nassau Coliseum pored New York-a krajem februara i Empire Pool u Webley-u u avgustu sa istim rezultatom.

Sve u svemu turneja se završava sa samo 29 koncerata zbog previsoke cene transporta i komplikovanog scenarija, ali The Wall će sigurno ostati najsmeliji, najspektakularniji i najambiciozniji rock projekat dvadesetog veka.

Mina Hemard