Rock Express Online | Arhiva | Br.23/24

Carlos Santana, gitarski alhemičar koji je odlučio da promeni svet

Dodir anđela

Gitare za 'The Calling' smo snimili voma brzo. Rekao sam Ericu: "Zatvori oči i zamisli dvojicu Apača kako na Velikom kanjonu prizivaju Manitua gledajući čas u nebo, čas u zemlju. Jedan si ti, drugi sam ja..."

Najnoviji Santanin album "Supernatural" izašao je pre više od godinu dana i još uvek se nalazi na svim svetskim Top listama. Teško je naći diskoteku, kafić ili klub na svetu koji makar jednom dnevno neće pustiti 'Smooth', 'The Calling' ili 'Maria, Maria'. Slično je i sa TV stanicama. Prvi put Santana je došao u opasnost da bude dosadan! Jednostavno, njegovi spotovi su se vrteli triput previše, pa čak i na takvim televizijama poput Pinka i Košave. Po današnjim standardima desila se stvarno natprirodna stvar. Poslednju deceniju 20. veka obeležila je dotad neviđena muzička hiper-produkcija u kojoj su i najbolji albumi uspevali da tek par meseci ostanu aktuelni. U čemu je onda tajna albuma "Supernatural"? Santana je shvatio suštinu - mora se ići dalje. Uvidevši da frustrirane generacije mladih koji su imali tu nesreću da odrastaju u 90-im posežu za najjeftinijim oblicima muzike, odlučio je da im ponudi zvuk sa kojom bi mogli da se identifikuju, ali u sofisticiranoj i umetničkoj formi. Zato ćete na albumu čuti i hip-hop sa svojim densičnim loop-ovima, rap deonice, sirovu snagu alternative i more sada veoma popularnih latino tonova. Naravno, tu je natprirodna Carlosova gitara kao kohezioni duhovni faktor. Čini se da su 'Samba Pa Ti', 'Black Magic Woman' i 'Oye Como Va' dobile dostojne naslednike. Pored duhovne, Santana je dobio još jednu satisfakciju: jedini je autor koji je u 60-im, 70-im, 80-im i 90-im uspeo da uđe na tesne Top 10 liste albuma. Pročitajte najzanimljivije delove intervjua koji je Veliki Carlos dao uredniku magazina Guitar, Alanu Di Parni.

Snimanje albuma "Supernatural" bilo je avanturističko putovanje u svet alternativnog rocka i hip-hopa. Kako se u svemu tome snalazio stari vuk poput tebe?

Divno je bilo sarađivati sa tim mladim ljudima, pogotovo što smo se pored muzike našli i na spiritualnom nivou. Točak je pokrenula Lauryn Hill. Pozvala me je da joj gostujem na albumu, a kasnije i prilikom dodele Gremija. Prvi put sam bio na toj manifestaciji, i slučajno sam naleteo na Claptona koga nisam video godinama. Počeli smo da se dogovaramo oko saradnje, ali Eric je tada bio zauzet pa smo priču odložili na neodređeno vreme. Lauryn me je upoznala sa Everlastom, Wyclef Jean-om... i stvar je krenula.

Izjavljivao si da je album rađen po određenim duhovnim instrukcijama. Čijim?

Instrukcije sam dobijao duboko iz sebe, iz nekog unutrašnjeg sveta koji ne umem da definišem. Glavne ideje sam primio od anđela koga sam nazvao Metatron. Dodirnuo me je i znao sam šta mi je činiti. Poznato je da muzika poput one koju su stvarali Coltrane, Bob Marley... podiže duhovni nivo čovečanstva. Danas je situacija grozna, i vreme je da svako uradi sve ono što može. Moj put je muzika. Osećam se veoma teško kada gledam decu od 7 do 27 godina kako lutaju bez cilja depresivni i frustrirani. Amerikom vlada cinizam, arogancija i nasilje. Čak i na hrišćanskim radio stanicama možeš čuti užasne stvari poput "Treba ih ubiti, oni su nevernici". Zato i padaju bombe po Iraku i Kosovu. Svetu je potrebno veštačko disanje. Mislim da civilizacija onakva kakvu je znamo propada. Ovim albumom smo pokušali da probudimo ono iskonsko dobro u čoveku.

Kakav je osećaj raditi sa Claptonom?

Počeli smo snimanje i Eric mi se javio - "Ima li još mesta za mene?". Uzviknuo sam: "Naravno, čoveče!". Par dana kasnije prilikom ulaska u studio zapljusnuo me je talas dobre energije, poznao sam te jedinstvene zvuke koje samo on može proizvesti. Bilo je to kao kad Hodža priziva Alaha ili kao kad budistički sveštenik moli Nom Me Renge Kyo... Krenuli smo da radimo nemajući jasnu ideju gde idemo. Počeo sam da mu sviram neke ideje koje su mi se motale po glavi poslednjih godina. I odjednom - klik! Stvar se uklopila, pogledali smo se znajući da smo pronašli put. Moram da budem iskren, neke Prince-ove pesme su me inspirisale dok sam radio na ritmičkoj podlozi pesme. Gitare smo snimili lako. Rekao sam Ericu: "Zatvori oči i zamisli dvojicu Apača kako na Velikom kanjonu prizivaju Manitua gledajući čas u nebo, čas u zemlju. Jedan si ti, drugi sam ja..."

Da li je Everlastov tekst ('Put Your Lights On') pisan specijalno za tvoj album? Čini se da poseduje sličnu spiritualnu dimenziju.

Eric (Schrody, a.k.a Everlast) je doživeo gadan srčani udar. Morao je pod nož i jedva se izvukao. Ta pesma je prva koju mu je Bog podario po izlasku iz bolnice. Počastvovan sam što je odlučio da je podeli samnom.

Reci mi nešto o saradnji sa Dave Matthews-om.

Ako pažljivo slušaš pesmu, čućeš Bramsa. Na tu staru melodiju ubacili smo hip-hop ritam i reči.

Kako je Brams dospeo na albim Carlosa Santane?

Sasvim slučajno. Ustvari, ništa nije sasvim slučajno. Posle smrti oca prolazio sam kroz najteži period u životu. Sedam dana nisam mogao da podnesem nikoga, pa čak ni muziku. Nikad u životu nisam bio toliko dugo bez muzike. Konačno sam skupio snage i upalio radio u kolima koji je stajao namešten na frekvenciju jedne stanice koja je emitovala isključivo klasičnu muziku. Krenuli su ti božanstveni zvuci koji su se večno utisnuli u mene poput tatua. Obeležili me je za ceo život. Četiri dana mi je ta melodija odzvanjala u glavi. Otišao sam u jednu veliku prodavnicu ploča klasične muzike i frustrirano zavapio: "Pomagajte, očajnički mi je potrebna jedna stvar, mislim da je Štraus". Prodavac me je zamolio da pokušam da otpevam deo kompozicije, i srećom, znali su o čemu se radi - Concerto No.2 od Bramsa. Dave je u pesmu uneo neki izvanzemaljski vajb. Kroz njegova usta čujem Billie Holiday kako peva, moguće je da je on njena reinkarnacija... To ('Love Of My Life') mi je najomiljenija pesma na albumu.

Pesmu "De La Yeleo" potpisao je S.Ra. O kome se radi, o Sun Ra?

Ne, to je pesma mog prijatelja, afričkog muzičara Shaka Ra. Mnogo vremena sam proveo slušajući Mory Kantea, Majek Fasheka i druge afričke muzičare. Jednom sam u Parizu potrošio čitavo bogatstvo na CD-e afričke muzike. Posebno me je zanimala muzika koja je nastajala na evropskom tlu. Taj spoj crnih muzičara i evropske kulture je fascinantan.

Da li se plašiš izjava "Carlos se prodao, pokupio je mlade ljude da bi preko njih stigao do Top lista i dodatno dopunio bankovni račun"?

Razmišljao sam o toj mogućnosti. Nažalost, svugde postoje ljudi uskraćeni da vide lepotu i sposobni da vide samo govna. Ako idu ulicom, neće primetiti neku lepu zgradu, seksi devojku ili dugu na nebu, već će videti pseće govno. Takvi su kritičari, to je njihova sudbina i njihov veoma frustrirajući posao. Zato im i ne zameram.

priredio Zoran Rogošić