Rock Express Online | Arhiva | Br.21

Poslednja autentična kult figura muzike 20.veka

Bob Dylan
Kucajući na nebeska vrata

      Svojim ležernim, razvučenim i nemelodičnim glasom isporučivao je stihove koji će se proučavati na univerzitetima i koji će rocku prigrabiti legitimitet sinteze književnosti i muzike

      Rođen u znaku Blizanaca, 24. maja 1941, Robert Zimmerman (promenio ime u Dylan 1962. u čast velškog pesnika Dylana Thomasa) jeste najosobeniji i najznačajniji solo-umetnik koga je rock muzika iznedrila. Bilo da je pevao protestne pesme ili introspektivne balade, on je ostavljao za sobom trag prosvetljenih koji bi i sami postajali velikani, kao i pukih imitatora. Česte i impulsivne promene pravca obeležile su njegovu karijeru koja prekriva četiri decenije, neki od njih bili su revolucionarni, neki tek ustupak ličnim prohtevima, i čim bi se zloslutnici poradovali kako je Dylan propao i ostao bez inspiracije on bi se vratio da im satera osmehe u grlo (poslednji put 1997. kada je izdao majstorski Time Out Of Mind).

U mantiji folk pevača

      Naizgled nesposoban da stvara ako se ne nalazi u nekom konfliktu sa okolinom, Dylan je na samom početku ogrnuo mantiju folk pevača, u velikoj meri nadahnut Američkom legendom Woodie Guthriem, nad čijom je samrtnom posteljom u New Yorku mladi Dylan bdeo 1961, sa lakoćom postao glasnogovornik Greenwych Village folk komune, neposredne prethodnice hipika, da bi 1965. sve to bacio niz vodu, udarajući u najsvetiji tabu celog, do tada već beznadežno zalutalog, folk pokreta, jednostavnim činom utačinjanja električne gitare u pojačalo. "Judo!" vrištaće dojučerašnji fanovi, ali Dylanu to neće biti važno, rock, onakvim kakvim ga znamo, nastao je toga leta '65-e, singer/songwriter tradicija neraskidivo se vezala za rock izraz i otvorila vrata nečem novom. Svojim ležernim, razvučenim i nemelodičnim glasom isporučivao je stihove koji će se proučavati na univerzitetima, koji će rocku prigrabiti legitimitet sinteze književnosti i muzike, i uz sve to poručiti da glas nije važan dogod ima šta da kaže (ostatak sveta će to prigrliti tek kroz punk).

Rock apostol

      Tu sredinu 60-ih obeležila su tri albuma koja se redovno nalaze medju 20 najboljih albuma svih vremena, Bringing It All Back Home, Highway 61 Revisited i dupli Blonde On Blonde. Novootkrivena žestina promovisana je na turnejama uz pratnju benda The Hawks, koji će se malo potom nazvati jednostavno The Band, poznanstvo sa Beatlesima (i da, on je Lennona nagovorio da počne da piše ozbiljno), opšte prihvatanje njegovih ideja od strane hipika... da je tu odlučio da stane, Dylan bi i dalje bio jedan od svetaca rocka, utoliko više što je 1966. doživeo tešku saobraćajku na motorciklu i povukao se na dvogodišnji oporavak tokom koga će sa Bandom snimiti dvadesetak pesama koje će 1975. ugledati svetlo dana kao The Basement Tapes - prvi bootleg ikada koji je izdat na zahtev fanova. Krajem šezdesetih, Dylan je izgubio veru u hipi-filozofiju i, dok se ostatak Amerike pripremao za Altamont i najveći mamurluk ikada, izdao je dva kantri orijentisana albuma - John Wesley Harding i Nashville Skyline, od kojih mu je na potonjem gostovao Johnny Cash, naizgled ustupak malograđanštini, a ustvari samo nevoljnost okretanja direktno protiv generacije kojoj je pomogao da se rodi.

Novi senzibilitet

      Nakon nimalo prijatnih nesuglasica sa izdavačkom kućom Columbia i glumačkog debija u Pat Garret And Billy The Kid, Sam Peckinpaha, Dylan započinje seriju zrelih, intimnih albuma sa solidnim Planet Waves i nastavlja sa maestralnima Blood On The Tracks, Desire i konačno Street-Legal. Ova trojka predstavlja, makar po ličnom mišljenju dolepotpisanog, vrhunac Dylanovog opusa, neopterećen političkim porukama i "angažovanjem", ovde Dylan peva o ljubavi, očaju i neizbežnom razočaranju (Blood...), lutanjima, ljudskim pričama lepim poput života i sudbinama koje nas proganjaju i neumitno stižu (Desire) i konačno uspeva da pomiri svoju političku stranu sa novim senzibilitetom (Street-Legal, posebno poslušati pesme Changing Of The Guards i Senor (Tales Of The Yankee Power)). Možete biti cinični prema pesmama poput Times They're A Changin' i Blowin' In The Wind, otpisujući ih kao praznjikave himne protraćenih godina, možete se kleti u nezavisnu scenu prezirući Dylana kao buntovnika koji se prodao, ali ovim, često potcenjivanim, albumima, ostvarenim van svakog toka (bilo je to vreme punka i discoa) on je nadrastao sve kriterijume koji važe za rock umetnike i svi gresi su mu bili unapred oprošteni.

Mirotvorci u službi Satane

      A bilo je i šta da se oprašta. Izmoren turnejama, sviranjem i svetom koji je tonuo, Dylan je 1979. prihvatio fundamentalizam i u naredne tri godine izdao tri "hrišćanska" albuma: Saved, Slow Train Coming i Shot Of Love. Iako nije ostala uskraćena za dobre pesme, publika, nenavikla na moralisanje, bila je zbunjena Dylanom koji je sa scene, nalik nekom televangelisti, držao propovedi o grehovima i paklu koji nas čeka ako se ne pokajemo. Na svu sreću, ova faza nije dugo trajalo i 1981. Dylan se okreće judaizmu i izdaje cinični i fenomenalni Infidels (sa Markom Knopflerom kao producentom i gitaristom) na kome će, na vrlo elegantan način, izneti svoje stavove u vezi religije (Good intensions can be evil/hands can be full of grease/I hear that sometimes Satan comes as a man of peace).

Najveći rock pesnik

      Kroz ostatak 80-ih, Dylan će povremeno napraviti pokoji razočaravajući album i ostvariti jednu odličnu kolaboraciju (supergrupa Travelling Willburys) da bi 1989. izdao sjajan Oh, Mercy - koga će propratiti bledi Under A Red Sky. Devedesete su ugledali World Gone Wrong i Good As I've Been To You, albumi obrada, i, pomalo neprikladan, MTV Unplugged. I taman kada su ga svi otpisali, kada je većma prešao u prošlo vreme, Dylan se vratio sa izvanrednim Time Out Of Mind, koji ga je na kraju veka ponovo ustoličio kao najvećeg pesnika rocka.

      Šta još reći? O Dylanu su napisane brojne knjige (zainteresovanima bih preporučio Song And Dance Man: The Art Of Bob Dylan, Michaela Graya koja upravo dobija svoje treće izdanje), koje mogu poslužiti kao smernice u slušanju i razumevanju njegovih pesama. Iako ovih poslednjih par godina retko citiran kao značajan uticaj, Dylan je zaslužan i kriv za sve one koji su gitarom i stihovima pokušali da promene svet, sa svojim tamnim naočarima i razbarušenom kosom bio je prethodnik svih ikona kojima će rock biti krcat, i time možda poslednja autentična kult figura muzike dvadesetog veka.

Vasa Ćurčin