Rock Express Online | Arhiva | Br.21

Idealni heroj prosečnog evropskog intelektualca

Sting
Engleski policajac u Njujorku

     Sofisticiranog ukusa i upoznat sa tradicijom, Sting u svoju sliku o idealnoj muzici uklapa elemente jazza, klasike, etna i drugih stilova koji su tada bili retko eksploatisani u popularnoj kulturi

     Fenomen "Sting" se sastoji od vrlo proste glavne komponente koju je vrlo teško objasniti - muzika koja nikog ne nervira. Bez obzira da li slušate heavy ili soft muziku, da li ste muzičar ili ne, da li ste pasionirani diskofil ili slušate šta uhvatite na radiju, protiv Stinga nikad niste imali ništa, s tendencijom da se tako nastavi. Nijanse osećanja variraju uglavnom oko nivoa blage prijatnosti, sa vrlo retkim slučajevima ekstremnog negodovanja ili euforije. Na pitanje šta misliš o Stingu, standardan odgovor je - ok. Stingova popularnost takođe ima atipičan oblik - ona nije uočljiva na svakom koraku, ne postoji u vidu manije, ali je uporna, dugotrajna i praktično nepokvarljiva. Kakvu to muziku Sting pravi, da zaslužuje indiferentan stav. I da li takav stav možemo uzeti kao pozitivnu ili negativnu crtu njegovog stvaralaštva. Sa druge strane, možete li zamisliti pop muziku bez Stinga? Mesto koje on zauzima jednostavno nema konkurenciju, i bez njega bi se osećala neverovatna praznina.

Idealan heroj

     Sting je tipičan primer umetnika čiji opus ima jasno definisanu granicu između popularnosti i vrednosti. Sting bi najbolje stvari pravio u spontanom kreativnom zanosu, ali su mu racionalno pisane pop pesme uvek donosile mnogo veći komercijalni uspeh. Ipak, činjenica da je iz eksperimentalne skice Stingova muzika dosegla velike globalne domete sama po sebi zahteva divljenje. Sting je 1984. pošao sa idejom da proširi granice pop muzike, i da ponudi nešto što će se odvojiti od mediokritetnih shvatanja rocka. Sofisticiranog ukusa i upoznat sa tradicijom, Sting u svoju sliku o idealnoj muzici uklapa elemente jazza, klasike, etna i drugih stilova koji su tada bili retko eksploatisani u popularnoj kulturi. Naravno, valjalo je naći odgovarajuću ekipu, i Sting je okupio krem jazz muzičara, mladih ali vrlo iskusnih. Imidž ispravnog momka, aktivnog pacifiste, koji se bori za ljudska prava, osniva fond za ekologiju, koji je srećno oženjen, uvek dobrog izgleda i kondicije takođe je doprineo statusu koji Sting uživa. Takođe, njegov stav kritičnog intelektualca koji ima izgrađen smisao za humor i ironiju čini sa muzikom neraskidivu celinu. Sting je postao idealan heroj za prosečnog intelektualca, ili onog ko pokušava da to bude.

     Problem u vezi Stinga je nedostatak koncentracije osnovne ideje. Danas ćete teško naći umetnika od značaja koji će kao svoju inspiraciju navesti baš Stinga. Teško je videti suštinsku nit u njegovim delima koja bi imala uticaja na buduće generacije. Sa druge strane, on ima mnogo veći uticaj nego što se zapravo uočava - nije mala stvar plasirati muziku visokog kvaliteta, širokim masama. Jazz uticaji postali su masovno uočljivi tek početkom 90-ih na popularnom tržištu, a upravo ih je Sting koristio mnogo ranije. Njegova precizna lirika ima svojevrsnu vrednost, jer je postala praktično jedan od simbola svog vremena - mnogi su, možda nesvesno, posle Stinga zastupali iste stavove.

Punk policija

     Postoje različita mišljenja o Stingovom solo radu i o bendu Police. Neki kritičari zameraju Stingu što je krenuo u solo karijeru, neki pišu o ova dva perioda kao o dva različita sveta. Međutim, moglo bi se reći da su sličnosti u koncepciji velike, a da je Stingov kasniji rad čak i logičan nastavak Police ere. Pitanje je da li će za 100 godina Sting biti upamćen kao frontmen Policea, ili će se Police definisati kao jedan od Stingovih projekata. Police je bio višestruko kontradiktoran bend. Po formi i energiji punk, po ritmici reggae, po strukturi pesama pop, po muzičkom backgroundu jazz. Izgleda da za ovakvo muzičko rešenje nije moglo da bude adekvatnijih muzičara od pevača/basiste Gordon Sumnera, gitariste Andy Summersa i bubnjara Stewarta Copelanda. Stingov ekonomični visokofunkcionalni bas, unikatan Summersov stil muziciranja i učestala poliritmija Copelanda neke su od odlika kojima se i danas muzičari dive. Uz sve to, Stingov talenat za besprekornu pesmu došao je odmah do izražaja. Beskompromisan stav nije baš bio popularan za 1977. godinu. Sting je hteo punk energiju bez punk besa, i jednom prilikom je izjavio: "Sada ćemo svirati punk; što znači da je muzika odvratna a reči banalne". I zaista, u početku stvari nisu išle glatko - punkeri su ih prezirali zbog imidža plavokosih lepotana koji skrnave punk ideju, a rockeri ih nisu voleli zato što su imali elemenata punka u svirci. Praktično preko noći su postali svačiji miljenici. Debi album "Outlandos D'Amour" može se smatrati izvanrednim muzičkim ostvarenjem, koje svojom energijom diže adrenalin, dok je "Regatta De Blanc" praktično savršen spoj reggaea i rocka. Usledili su projekti "Zenyatta Mondatta", "Ghost In The Machine" i "Synchronicity", praktično bez mane, koji su učinili Police besmrtnim bendom. Jaki kreativni nagoni sva tri muzičara rastrzali su bend, tako da se Police raspadaju na vrhuncu popularnosti. Bilo je očigledno da će Sting napraviti najveću karijeru, ali kasniji radovi Copelanda i Summersa takođe zaslužuju svaku pažnju.

     Sting je, konačno oslobođen pritiska, na vrhuncu popularnosti, sa zavidnim materijalnim statusom i solidnim muzičarskim ugledom mogao sebi da obezbedi bend kakav je hteo. I izabrao je prave ljude koji će činiti kičmu njegovog stvaralaštva - saksofonistu Brandforda Marsalisa (svirao sa Miles Davisom, Dizzy Gillespiem, Art Blakeyem), klaviristu Kenny Kirklanda (dugogodišnji klavirista Brandfordovog brata Wyntona, jednog od najboljih svetskih trubača), basistu Darryl Jonesa (radio sa Miles Davisom) i bubnjara Omar Hakima (bivši bubnjar fusion legendi Weather Report). Neki muzičari će se u međuvremenu smenjivati, ali uvek su zamene bile vrhunske - recimo na bubnju Manu Katché ili Vinnie Colaiuta. Debi album "Dream Of The Blue Turtles" bio je tada nešto neočekivano, vrlo prošarano jazzom, i dalje nabijeno energijom, nešto verovatno najiskrenije od celokupnog Stingovog studijskog solo rada. U tekstovima Sting kombinuje oštar socijalni sarkazam sa poštovanjem prema opštim vrednostima. "Moon Over Bourbon Street" je praktično postao jazz standard, a naslovna numera je čak konkurisala za Grammy nagradu za najbolju jazz pesmu godine, što bi ipak, kako i Sting navodi, bila svojevrsna groteska na račun jazza.

Englez u Njujorku

     Na živom albumu "Bring On The Night", Sting se pokazao u najboljem svetlu ikada. Sa okorelim profesionalcima album je svakako morao dobro da zvuči, ali ovakav žar i životnost ima retko koji live snimak. Sa izvanrednim performansom pokojnog Kirklanda, koji je odsvirao najlepši funk solo svih vremena, sa fascinantnim groovom ritam sekcije, i opštim zadovoljstvom na stejdžu i u publici, album je zaista ono što je Stingova ideja od početka trebala da predstavlja. "Bring On The Night", "While The World Is Running Down You Make The Best Of What's Still Around", "Consider Me Gone", "Low Life", "I Burn For You" i "One World" i sve ostale pesme nisu samo prekopirani albumski snimci već dobijaju novi, zaseban život.

     Album iz 1987. "Nothing Like The Sun" najzreliji je projekat Stingovog kreativnog ega. Ovde Sting koketira i sa latinoameričkim ritmovima ("Fragile"), i usredsređuje se na borbu za ljudska prava - "They Dance Alone" je pesma posvećena majkama i ženama poginulih i nestalih u Pinočevoj vojnoj hunti. Jedna od njegovih najboljih pesama se nalazi baš na ovom albumu - "Be Still My Beating Heart", posvećen Stingovoj ženi, dok je "Englishman In New York" interesantna stilska mešavina klasike i hard bopa. Značajan podatak predstavlja i lista gostiju - Eric Clapton, Mark Knopfler, Andy Summers, Mino Cinelu i orkestar Gil Evansa na obradi Hendrixovog standarda "Little Wing".

     Na "Soul Cages" se čekalo četiri godine, i dočekali smo neobično mračan projekat u odnosu na ostale Stingove snimke. Lični problemi, među kojima i smrt oca (prethodni album je posvećen majci), rezultuju komplikovanom, teškom, ali kvalitetnom muzikom, sa samo jednim hitom, "All This Time". Zato je "Ten Summoner's Tales" imao više hitova nego ikada, i Stingov sense of humour bio je ponovo kao u najboljim danima. Ipak, u odnosu na prethodne albume, ovaj je po kvalitetu možda najslabiji. U odnosu na Stingove buduće radove izgleda kao fenomenalan album. Instant-hitovi "Fields Of Gold", "It's Probably Me" i "If I Ever Lose My Faith In You", potisnuli su u stranu fenomenalnu pesmu "Seven Days", sa nedohvatljivim Colaiutom na bubnju, koja je najbolji deo albuma.

  Period kreativne apstinencije je za Stinga aktuelan od 1994. "Mercury Falling" iz 1996. je gotovo nepodnošljiv album, a novi "Brand New Day" je nešto bolji, ali nisko ispod Stingovih normi. Isto tako, Sting je odstupio od svoje etičke doslednosti, i krenuo u poteru za novcem - sramotni "Every Breath You Take" rimejk Puff Daddy-ja, i nova verzija "Roxanne". Ali ne možemo večno očekivati kreativnost od Stinga, imao je on svojih 15 godina, ne 15 minuta...

     Stinga možemo shvatiti na različite načine, ali on zapravo predstavlja vrlo značajan faktor za muziku danas. Čak da više ne izda ni jedan dobar album, njegovo ime možemo svrstati među najznačajnije u popularnoj kulturi XX veka. On je napravio svojevrstan kulturološki pomak muzikom koja je se sastoji od elitnih elemenata, ali ne pripada samo uskom krugu ljudi. To što je verovatno omiljeni objekat "Best Of" publike, može da bude samo šteta za one koji nisu otkrivali svaki njegov album posebno. Stingova muzika je ovozemaljska, njegove reči su idealno izvagana kombinacija konkretnog i imaginarnog, a njegovom delu naprosto nema ravnopravnog ekvivalenta u pop muzici.

Veljko Vujčić