Rock Express Online | Arhiva | Br.21

Rock intelektualci

Talking Heads - Brbljive glave

     Za razliku od drugih njujorških grupa, koje su se trudile da svoje emocije prenesu drugima kroz sirovu snagu, Talking Heads su svirali blagu, gotovo smirenu pop muziku čija je prava žestina ležala u tekstovima

     Leto davne 1982, kasni noćni sati i autobus pun umornih putnika u povratku sa nekada velikog YU mora. Podvožnjak kod "Mostara" i iznenada, u krmeljivom polusnu, ugledani crveni plakati koji reklamiraju koncert "američke supergrupe TALKING HEADS (predgrupa TOM TOM CLUB)" i uzaludni pokušaji ostalih putnika da potpisnika sljušte sa prozora, dok autobus zamiče u Sarajevsku. Priča ima srećan kraj: moj strah da sam zakasnio za koncert bio je neosnovan. Dva dana kasnije, umesto na Tašmajdanu (pretila je kiša), bio sam jedna od četiri ili pet hiljada brbljivih, raspevanih glava u hali "Pionir."

     Poseta Talking Headsa Beogradu bila je deo njihove svetske turneje. Osim što je pomenuti koncert bio jedan od najbolje organizovanih i ozvučenih koncerata u inače akustički nezgodnom "Pioniru", bio je - bar za mene - ujedno i frapantan pokazatelj sofisticiranosti i upućenosti beogradske publike koja ne samo što je đipala uz fank-ritmove benda, već i horski pevala uz Byrna ne izostavljajući ni reč; ne treba zaboraviti da se "SUZY" produkcija tek pripremala za objavljivanje kataloga Talking Headsa, niti to da se debitantski album Tom Tom Club-a pojavio u legendarnoj "Jugotonovoj" prodavnici u Nušićevoj samo dan ili dva pre koncerta. Bilo je to vreme koje u poređenju sa današnjim deluje gotovo nestvarno; vreme velikih bendova koji se nisu libili da - još dok su na vrhuncu karijere, slave i popularnosti - posete i ovu balkansku kasabu. Mislim da se Talking Headsima beogradska publika dostojno odužila za savršen koncert i da su Byrne i drugovi zadovoljno otišli odavde.

     Ali, priča o mom druženju sa TH počinje još mnogo ranije, u doba hiperprodukcije disko-klubova, nošene talasom Groznice subotnje večeri. Pesmu "Psycho Killer" prvi put sam čuo u priručnom diskaću smeštenom u podrumu prostorija obližnje mesne zajednice na Konjarniku. Zvučala je krajnje uvrnuto usred onih Bee Gees šećerlema i raznih plesnih hitova za jednokratnu upotrebu, i upravo zato mi se urezala u glavu. Međutim, pravo otkrovenje uslediće tek za koju godinu, otprilike u vreme kada sam morao u vojsku (poslednja generacija "klasičnih" gimnazijalaca, pre ukletih usmerenjaka): u ruke mi je dospeo original ploče "Remain in Light" koji me je, kako to klinci sada kažu, "izuo" zahvaljujući pesmama kao što su "Once in a Lifetime" i "The Great Curve". Stihovi "world moves on a woman's hips/world moves and it swivels and bops/world moves on a woman's hips/world moves and it bounces and hops" praćeni neponovljivom gitarom Adriana Belewa postali su naprasno nerazdvojni deo rudimentarne predstave o životu u glavi i srcu devetnaestogodišnjaka prerano bačenog u čizme, šinjel i uprtače. Ljubav (pa i ona prema određenoj muzici) ne bira način, vreme i mesto; samo vreme može da pokaže da li je prava. Što se mene tiče, kada su TH u pitanju, nema nikakve sumnje u rezultate tog ultimativnog testa. Nedavno objavljivanje remasterovanog i dopunjenog izdanja Stop Making Sense na CD/DVD formatu, kao i ponovno puštanje u bioskopsku distribuciju istoimenog filma Jonathana Demmea, samo je tu ljubav iznova potvrdilo, i nagnalo me da se ponovo vratim starim, dobro poznatim, uvrnutim TH zvucima. Ujedno, poslužilo je i kao neposredan povod da u Rock Expressu pomenemo jedan od najznačajnijih "pametnih" bendova u istoriji rokenrola.

Počeci

     David Byrne, spiritus movens Talking Headsa, rođen je u gradu Dumbartonu, u Škotskoj, 14. maja 1952. Njegovi roditelji ubrzo su se sa njim preselili u Kanadu, a zatim u Baltimor. U srednjoj školi svirao je u bendu zvanom Revelation, da bi u septembru 1970, upisao Fakultet za dizajn na Rod Ajlendu. Tamo je sa harmonikašem po imenu Marc Kehoe osnovao bend Bizadi, i nastupao na fakultetima umetnosti i u restoranima Baltimora i San Franciska. Posle raspada Bizadija (u martu 1972), Byrne je sa Chrisom Frantzom osnovao grupu Artistics, koja se bavila uglavnom obradama tuđih pesama, iako je Byrne komponovao nekoliko originala - među njima bile su i pesme "Psycho Killer", "I'm Not In Love" i "Warning Sign" koje će kasnije snimiti Talking Heads. Artistics su prestali da postoje sredinom 1974, i Byrne, Frantz i Tina Weymouth (koja je bila jedan od najvatrenijih fanova Artisticsa) odlučili su da sami osnuju novu grupu. Tina je naučila da svira bas, i troje nesvršenih studenata preselilo se u Njujork, gde su počeli sa ozbiljnim probama 1975-te. Repertoar im se i dalje sastojao od mešavine Byrneovih originala i punk-cover verzija pesama iz šezdesetih. U maju su se odlučili za ime Talking Heads, da bi već sledećeg meseca debitovali uživo sa Ramonesima u njujorškom klubu CBGB. Bilo je to vreme naleta umetnika kalibra Patti Smith, Tom Verlainea i Television, i klupska atmosfera bila je idealna za grupu kao što su bili Talking Heads.

     Početkom 1976, trio je snimio svoje prve demo-snimke za Beserkeley Records: pesme "Psycho Killer", "First Week, Last Week/Carefree" i "Artists Only". Ovi snimci pojavili su se kao piratska EP ploča početkom osamdesetih. Kasnija demo-snimanja obavljena su u leto 1976-te, da bi bend u novembru te godine potpisao ugovor sa kompanijom Sire, koja je objavljivala imena poput Ramones i Flamin' Groovies. Već u decembru snimili su prvi singl, "Love à Building On Fire/New Feeling", koji je objavljen odmah posle Nove godine. Tada su Talking Heads već prerasli u četvoročlani bend, jer su po preporuci primili Jerrya Harrisona, gitaristu iz grupe Modern Lovers. Posle nekoliko probnih nastupa krajem 1976-te, on je pristao da postane stalni član grupe ("Video sam nešto u njima i shvatio sam šta im fali: ja", reći će Harrison povodom koncerta TH u Bostonu u aprilu 1976-te, kada ih je prvi put video.) U proleće 1977-me, četvorka je započela snimanje svog prvog LP-a, koji je dovršen u julu, posle male turneje po Evropi.

     Album Talking Heads: 77 objavljen je u septembru 1977-me, i prošao trijumfalno. U recenziji objavljenoj 3. novembra 1977. u Rolling Stone Magazine-u pisalo je da to "ne samo da je sjajan album, već ujedno i jedna od definitivnih ploča decenije. "Za razliku od drugih njujorških grupa, koje su se trudile da svoje emocije prenesu drugima kroz sirovu snagu, Talking Heads su svirali blagu, gotovo smirenu pop muziku čija je prava žestina ležala u tekstovima. Grupa se vratila u Evropu početkom 1978-me, da bi se u martu povukla na Bahame zbog snimanja svog drugog LP-a, More Songs About Buildings And Food.

Eno trilogija

     Susret sa bivšim članom Roxy Music Brianom Enom bio je presudan za smer u kom će se muzika Talking Headsa razvijati u sledeće tri godine. Eno je ko-producirao sledeće tri ploče benda, i već na prvoj od njih - More Songs About Buildings And Food - uspeo da izoštri zvuk grupe. Naslov ploče bio je samoironičan i odnosio se na neuobičajene teme kojima su se Talking Heads bavili na debitantskom albumu. Materijal je obuhvatao i jedan komercijalni ustupak: obradu pesme Al Greena "Take Me To The River", koja se pokazala kao savršeno sredstvo za isticanje blagih primesa R&B u zvuku grupe. Ova pesma je za Headse ujedno bila i hit-singl u Americi (stigla je do 26. mesta).

     Treći TH album - drugi na kom su sarađivali sa Enom - pojavio se u avgustu 1979-te, pod naslovom Fear Of Music. Sa ove ploče objavljena su čak tri singla - "Life During Wartime", "I Zimbra" (čiji su afrički ritmovi ukazali na buduća interesovanja benda) i "Cities." Uprkos krajnje jednostavnim naslovima ("Drugs", "Air", Electric Guitar"...) Byrneovi tekstovi bili su izuzetno složeni i inteligentni. Fear Of Music je bila ploča koja je istovremeno nagonila i na ples i na razmišljanje, i najavila je sledeći album, koji kritika i danas smatra najboljim i najcelovitijim ostvarenjem Talking Headsa.

     Album Remain In Light pojavio se u oktobru 1980. Ovog puta, Eno je radio kompletnu produkciju, a učestvovao je i u komponovanju pesama. Bili su to potpuno drugačiji Talking Heads - bend kome su se priključili perkusionisti, prateći vokali, i gitarista Adrian Belew (poznat po saradnji sa imenima kao što je Frank Zappa i Robert Fripp). Razlika se mogla odmah primetiti. Ranije su pesme Talking Headsa bile monolozi, ali sada su tu bile dve ili tri vokalne sekcije koje su iz različitih perspektiva "govorile" o istim stvarima. Najupečatljivija pesma sa ploče bila je "Once In A Lifetime" koja je - uz pomoć jednostavnog i efektnog video-spota - postala prvi top 20 singl Talking Headsa u Britaniji. Bend je pošao na svetsku turneju zajedno sa pratećim muzičarima, i u Britaniji su im predgrupa bili tada još neafirmisani U2.

Jezicima transa

     Album Speaking In Tongues objavljen je 1983-će, posle perioda u kom su svi članovi benda realizovali solo projekte. Bend se muzički držao bliže popu nego ikada ranije, ali čak i u najkonvencionalnijim melodijama bilo je iznenađenja - umesto kratkih solaža, mogli su se čuti čudni elektronski zvuci iz studija. Ali sve te inovacije bile su suptilne, a srž albuma činio je čist rokenrol. Byrneov vokal je vremenom postao izuzetno svestran, a njegovi imaginarni likovi živi i upečatljivi (radio-propovednik koji se prvi put pojavio u "Once In A Lifetime" na Remain In Light ponovo je tu u pesmi "Slippery People", dok je junak pesme "Swamp" poluludi vudu vrač; Byrne je ovu stvar izvodio uživo sa ludilom u očima i vukao se, ćopajući, po pozornici).

     Speaking In Tongues je bio prvi TH album koji se u Americi prodao u više od milion primeraka, a zanimljivo je pomenuti da se na njemu nalazi i prva ljubavna pesma Talking Headsa - "This Must Be The Place (Naïve Melody)". Na turneji kojom je ovaj album promovisan, snimljen je film Stop Making Sense u režiji Jonathana Demmea. Bilo je to vreme kada su Talking Heads bili na vrhuncu slave i karijere. Ipak, njihova zahuktala mašina počela je postepeno da usporava, prevashodno zahvaljujući razlikama u muzičkim interesovanjima do kojih je došlo među članovima grupe.

     Bilo je potrebno dve godine da TH objave Little Creatures, svoj prvi studijski album posle Speaking In Tongues. Muzički, bio je to povratak ogoljenom zvuku ranih Headsa, kako je sam Byrne rekao: "...vrlo konvencionalne pesme, osim što su reči možda malo neuobičajene." Zahvaljujući pesmama kao što su "Creatures Of Love" (koja slavi seks u cilju razmnožavanja), "And She Was" i "Road To Nowhere", album Little Creatures je najslađa i najnepretencioznija TH ploča.

     Godine 1986. Headsi su objavili True Stories, sa pesmama iz Byrneovog istoimenog filma; ipak, nije u pitanju soundtrack, jer većinu pesama u filmu pevaju glumci, tako da je soundtrack objavljen kao posebno izdanje. Najzad, poslednje studijsko TH ostvarenje pojavilo se 1988. Naked je bio album koji je nastao zahvaljujući odluci Talking Headsa da probaju nešto novo. Bend je smatrao da bi bilo dobro da rade u nekoj drugoj zemlji, sa stranim muzičarima, tako sa su se Headsima i producentu Steveu Lillywhiteu u Parizu pridružili umetnici kao što su Yves N'Djock (gitara) i Wally Baradou (klavijature). Improvizacije snimljene na pariškim sesijama David Byrne je kompletirao u Njujorku i napisao reči uz melodije. Uprkos tome što je albumu Naked nedostajala upečatljivost karakteristična za ranija TH ostvarenja, bilo je teško pretpostaviti da će ovo biti poslednji zajednički rad Byrnea, Harrisona, Weymouthove i Frantza. Ali, ispostavilo se da je tako.

Roads to elsewhere

     Posle objavljivanja Naked, Talking Heads su otišli na "odmor". Byrne se posvetio solo projektima, baš kao i Harrison. Frantz i Weymouthova nastavili su da rade na svom uzgrednom projektu Tom Tom Club. Konačno, bend je 1991. objavio da je raspušten. Pet godina kasnije, prvobitna postavka sa izuzetkom Byrnea ponovo se okupila pod imenom Heads i snimila album No Talking Just Head.

     Ove godine, svih četvoro zajednički su promovisali već pomenuto novo izdanje filma i ploče Stop Making Sense, pojavivši se na premijeri na filmskom festivalu u San Francisku 25. aprila 1999. I mada pojedinačni poduhvati ex-Headsa zaslužuju pažnju, ona magija koja je nagnala čitavu planetu (uključujući i naše krajeve) da u prvoj polovini osamdesetih pleše i peva uz fank i afričke poliritmove nepovratno je nestala. Nekoliko kompilacija objavljenih u međuvremenu može nam pomoći da naslutimo kako je sve to izgledalo, ali ona beogradska noć u kojoj je Byrne optrčao zavidan broj kilometara po ogromnoj pozornici i naterao nekoliko hiljada grla da kao jedno zapevaju "This ain't no party/this ain't no disco/this ain't no foolin' around" jednostavno je neponovljiva. Ako, ipak, želite da dočarate sebi deo te slike, dokopajte se VHS ili DVD verzije filma Stop Making Sense i prepustite se ritmu Brbljivih glava. Uostalom, verujem da nas ima dosta koji smo proletos iskoristili priliku da intenzivno slušamo tako strašno prikladnu "Life During Wartime" i nostalgično čeznemo za vremenom kada je rokenrol bio prevashodno muzika - u slučaju Talking Headsa, inteligentna, zavodljiva i raskošna. Muzika kakva se, ako baš hoćete, pronalazi once in a lifetime.

Goran Skrobonja

DISKOGRAFIJA:

Talking Heads: 77 (1977)
More Songs About Buildings And Food (1978)
Fear Of Music (1979)
Live On Tour: The Warner Brothers Music Show (1979)
Remain In Light (1980)
The Name of This Band is Talking Heads (1982)
Speaking In Tongues (1983)
Stop Making Sense (1984)
Little Creatures (1985)
True Stories (1986)
Naked (1988)
Best Of Talking Heads: Once In A Lifetime (1992)
Popular Favorites: Sand In The Vaseline (1992)
12 x 12 (1999)
Stop Making Sense (1999 edition) (1999)