Rock Express Online | Arhiva | Br.20

Quo Vadis B(2)-92

Ko forsira Darkwoode?

      Pokušaji naturanja ličnog mišljenja i prisvajanje ekskluzivnog prava na određivanje "šta je dobro, a šta ne", nemaju ništa zajedničko sa demokratijom, slobodom i "free your mind" procesom

      Iako je orgazmička opčinjenost bendom D.D. koja se graniči sa idolopoklonstvom i deifikacijom kod ljudi iz Free B-92 već odavno poznata stvar, kampanja povodom izlaska albuma "Elektro Pionir", u najmanju ruku mora začuditi sve R'n'R fanove, kojih je u ovoj zemlji još uvek puno.

      Reklamna kampanja po zapadnim standardima (plakati, majice, kape, ekstra skupi bilbordi - velike oglasne table...) je nešto što bi u nekoj drugoj prilici morali da pozdravimo. Međutim, u eri opšte besparice, prostom računicom dolazimo do rezultata koji govori da se za taj novac moglo izdati najmanje 5 albuma drugih, mladih grupa, čime bi se modernoj muzici dala preko potrebna energetska injekcija.

      Bez želje da zalazimo na teren "gledanja preko tuđeg plota" i postavljanja pitanja: "Otkud im novac", moramo se prisetiti da je B-92 pre više od godinu dana sproveo akciju prikupljanja dobrovoljnih priloga za opstanak stanice, pa samim tim i izdavačke kuće. Mnogi građani Beograda, uključujući i gotovo kompletnu redakciju Rock Expressa materijalnim anonimnim prilozima finansirali su RADIO stanicu B-92, kao promotera pro-zapadnog demokratskog duha. Da smo znali da će taj novac biti iskorišćen za finansiranje projekata unapred osuđenih na fijasko, triput bi razmislili.

      Šta više reći, kad ni sam bend ne veruje u ispravnost ovakvog bacanja novca: "Nisam siguran da to može da da bilo kakve rezultate u Srbiji danas, pogotovo kad se radi o muzici koju mi sviramo, ali to je bila želja našeg izdavača..." - rekao je lider benda Vladimir Jerić u intervjuu datom časopisu Vreme od 16.10.1999.

      Stvarno, zašto se Darkwoodi toliko forsiraju?

      Njihov muzički kvalitet je neosporan, ali hermetički koncept od koga ne žele/neće da odstupe uz svu višegodišnju medijsku kampanju nije im izborio ništa više od statusa kult benda za uzak krug "posvećenih". Ljudi iz B-92 (misli se na onaj pravi, a ne na Nikačevićev) krše osnovne principe koji su im doneli prestižno MTV priznanje "Free your mind". Forsirajući isključivo jedan zvuk, verovatno nehotice zabijaju nož u leđa Rock muzici, koja je (zna se) najdirektnije povezana sa borbom za onemogućavanje ispiranja mozga, koja se vrši preko dens, folk & šund muzike.

      Slično poput ovdašnjih opozicionih partija koje 10 godina istrajavaju na pogrešnom konceptu političke borbe (i tome troše novac, vreme, živce i živote Jugoslovena), ekipa iz B-92 tvrdoglavo gura Darkwoode. Rezultat je vidljiv, a do njega bi bend došao i bez ikakve "pomoći" jer kvalitet se često bolje probija kada se ne insistira na njemu. Vrlo verovatno da bi D.D. imali i bolji status na ovdašnjoj sceni da je pušteno da muzika govori sama za sebe.

      Pokušaji naturanja ličnog mišljenja (u ovom slučaju viđenja muzičke umetnosti) i prisvajanja ekskluzivnog prava na određivanje "Šta je dobro , a šta ne", nemaju ništa zajedničko sa demokratijom, slobodom i free your mind procesom. Nažalost, Milošević je uspeo da svoj diktatorsko-tiranski čip ugradi i u glave onih koji samo misle da misle drugačije.

      Darkwoodi su se, ni krivi-ni dužni, našli u centru jedne igre koja im konstantno smanjuje šanse za kakav-takav uspeh.

Branko Rogošić

Recenzija novog albuma

Darkwood Dub - Elektro pionir (B292)

      Darkwoodi su čudan bend. Imali su sjajnih muzičkih trenutaka, ali i pesama na ivici slušljivosti, intrigantnih live nastupa i dosadnih eksperimentalnih setova. Međutim, nikada nisu odstupali od alternativnog pristupa muzici. Njihova žanrovska amplituda zapravo se i sastoji iz underground stilova koje su oni, sa više ili manje uspeha, isporučivali u domaći eter.

      Prvo izdanje rehabilitovanog radija B92 upravo je ovaj novi album Darkwooda. Posle gotovo tragičnog diska za predstavu "Trainspotting", oficijelni album je najavljen kao nešto novo, drugačije od dosadašnjeg materijala. Interesantan cover, sa binarnim šiframa i sijalicom na onoj staroj, velikoj bateriji od 4.5V, sam naziv albuma, naslovi pesama ("Ispod Reaktora", "Zapremina Tela", "Supernova"), ukazuju na oživljavanje Kraftwerk koncepta tehnološkog i industrijskog napretka u funkciji dehumanizacije. Sa druge strane, reggae beatovi, tople harmonije i za Darkwoode uobičajene opskurne metaforične socijalne parole (u pesmama "Nepravda", "O pustinji", "Jednog Jutra" itd.), formiraju drugu celinu albuma. Naslovna numera je gotovo kopija Kraftwerkovog izraza sa perioda "The Man Machine", "Nedaleko odavde" je psihodelična eksperimentalna stvar sa prijatnim groovy refrenom, a jedna od najboljih pesama je atmosferična "Potaman" sa suptilnim vokalom Ane Žunić  i Vasilom Hadžimanovim koji synth teksturama i finim harmonijama boji i menja celu priču. Darkwoodi i pored obogaćenog zvuka (violina, trombon, sax) nisu odustali od svog repetitivnog koncepta tako da nigde nećete čuti improvizaciju. Takođe, članovi benda su sjajno odradili svoj posao (gitare odlične), a Aca Radosavljević je isproducirao album na visokom nivou, shodno reputaciji.

      Ovo ostvarenje je ambivalentno u svakom pogledu: stilski je i retro i futurističko; tematski deluje i kao naivna dečija igra ali i kao zastrašujuća slika naše stvarnosti; žanrovski je i electro, i dub, i drum’n’bass, i noise, i kraut rock i ambiental. Kada izdaju dobar album poput ovoga, Darkwoodi postaju lakmus papir za urbanost i slušalačku kulturu publike u Srbiji. Da su se kojim slučajem izgubljeni Brian Eno, hladni Kraftwerkovci, inovativni Nettelbeck iz Fausta, lucidni Joe Zawinul i pijani Peter Gabriel sreli sa naduvanim Lee Scratch Perryjem ’77. u njegovom Black Ark studiju, verovatno bi napravili album za pamćenje. Ovo što slušate su pesme koje su otpale s tog "albuma". Sasvim dovoljno da se Darkwood Dub etablira kao pravi domaći modern rock bend. 

Ocena: 4

  Veljko Vujčić