Rock Express Online | Arhiva | Br.18

Joy Division
Zvuci bola

      Curtisova lirika kojom secira post-industrijsko otuđenje i hiper-realistično slika emocionalni očaj, Hookove dinamične bas deonice i Bernardova minimalistička gitarska rešenja, 2 decenije po tragičnom odlasku spiritus movensa Joy Division i dalje gospodare maglovitim sferama svesti rezervisanim za tugu

      Zašto svaka priča o Joy Division mora početi od Ian Curtisa? Zato što Ian Curtis JESTE Joy Division. Da ne bude zabune, svaka čast Bernardu i ostalima, ali Ianova iskrenost je učinila ovaj bend zauvek aktuelnim i besmrtnim. Posle njegovog samoubistva ostali članovi su formirali komercijalni New Order, koji je svojim izrazom potvrdio da su oni ipak bili samo prateći muzičari okupirani žestinom tadašnjeg trenda. Razloge zbog kojih bi neko iznosio u javnost najintimnije kutke svoje svesti, bar kad je Ian u pitanju, nikada nećemo saznati. Uzaludna nagađanja o ovome traju već skoro dve decenije. Užasno je teško prepričati makar i delić njegovih misli, te nećemo to ni pokušavati. Držaćemo se činjenica i truditi se da priču ispričamo onakvu kakva jeste, uz veliku dozu dužnog poštovanja.

U potrazi za pevačem

      Interesantno je da na samom početku Ian uopšte nije bio u bendu. Na jesen 1976. godine Bernard Sumner (gitara), Peter Hook (bass) i Terry Mason (bubnjevi) su osnovali punk bend. Celu jesen su proveli u potrazi za pevačem. Ian Curtis se sa njima sretao nekoliko puta na raznim punk koncertima. Videvši oglas u kome su tražili pevača, Ian početkom 1977. godine kontaktira Bernarda i uskoče u bend. Po predlogu zajedničkog prijatelja Pete Shelleya, (frontmena Buzzcocksa), grupu nazivaju The Stiff Kittens. Bend nije imao sreće sa bubnjarima tako da su četvorica promenjena za samo nekoliko godina. Nakon odlaska prvog od njih, Terry Masona, odlučili su da promene ime u Warsaw, i pod tim imenom bend je imao i prvi nastup 29. maja 1977. u mančesterskom Electric Circusu. U drugoj polovini iste godine dolaskom Steve Morrisa postava konačno postaje kompletna i tada se zapravo rađa Joy Division. Krajem godine snimaju 4 pesme koje će se kasnije pojaviti pod imenom Warsaw - "An Ideal For Living". Tek od januara 1978. ova grupa individualaca nastavlja rad pod imenom Joy Division. Ime je promenjeno da ih ne bi mešali sa londonskom grupom Warsaw Pakt koja je tada već imala jedan album.

Niske strasti naci-oficira

      Ime su "pronašli" u mračnoj noveli Karol Cetinsky "The House Of Dolls" koja govori o sadomazohizmu u nemačkim konc-logorima tokom II svetskog rata. U toj knjizi termin joy division je korišćen kao sleng izraz za kućice u koncentracionim logorima u kojima su zarobljenice (mahom Jevrejke) služile zadovoljavanju niskih strasti nemačkih vojnika. Poslovično površna štampa (pogotovo kada se radi o mladim bendovima) je to jedva dočekala da im prilepi naci-etiketu, što je bilo upravo suprotno njihovim stavovima. Kakav je odnos benda prema ratu i nasilju, najbolje ilustruju stihovi pesme "They walked in line":

All dressed in uniform so fine
They drank and killed to pass the time
Wearing the shame of all their crimes
With measured steps they walked in line

Koncert za 30 ljudi

      Prvi nastup pod novim imenom imali su u Pip-u, (Mančester), januara 1978. Maja iste godine JD snimaju materijal koji je trebao da predstavlja njihov prvi album, jednostavno nazvan "Joy Division". Međutim, John Anderson (jedan od producenata), je u želji da zvuk učini modernijim (u odnosu na tadašnji standardni punk zvuk) dodao previše sintisajzera u konačni miks. Članovi grupe su bili veoma nezadovoljni bojeći se da će im to pokvariti reputaciju punk benda. Rezultat: prvi album JD nikada nije ni izdat! Kroz niz pesama ovaj neobjavljeni album spaja punk energiju sa elementima koji će postati karakteristike Joy Division: Curtisova lirika kojom secira post-industrijsko otuđenje i slika emocionalni očaj, Hookove dinamične bas deonice i Bernardova minimalistička gitarska rešenja. Te pesme se mogu čuti na raznim koncertnim snimcima kao i na kompilaciji Substance. Sredinom iste godine Tony Wilson i Alan Erasmus osnivaju izdavačku kuću "Factory" i u oktobru potpisuju ugovor sa Joy Division, što se poklapa sa povećanim interesovanjem za ovaj jedinstveni bend. Sledećeg meseca snimaju dve pesme za kompilaciju "A Factory Sample", koja se rasprodala za dva meseca donoseći izdavačkoj kući Factory prihod od "celih" 87 funti! Tadašnju popularnost benda ilustruje i podatak da je na prvi koncert Joy Division u Londonu došlo svega 30 ljudi (iako je ulaznica koštala samo 60 penija, ili oko 20 sadašnjih dinara)! Ali, kako to obično biva kada vas zapazi John Peel sa BBC-ja, stvari se na tom planu ekspresno menjaju.

Epilepsija

      Nakon snimanja sešna januara 1979. godine bend dobija odgovarajući publicitet, i 4. marta svira kao predgrupa The Cure na londonskom koncertu. Aprila iste godine snimaju svoj prvi LP "Unknown Pleasures" koji dostiže iznenađujući tiraž od 100.000 primeraka. Album je savršeno odgovarao tom vremenu, tako da su JD veoma brzo stekli kultni status i pridobili brojne poklonike koji su su trudili da čak i izgledaju kao Ian, noseći kratku kosu i dugačke kapute. Nesum-njive zasluge za kultni status ovog albuma pripadaju hipnotičkoj pesmi "She's lost control". Godinu dana posle prvog londonskog koncerta koji nije nagoveštavao blistavu karijeru, u avgustu Joy Division sviraju u Electric Ballroom pred 1200 posetilaca, što je predstavljalo njihov "koncertni rekord", kako će se kasnije pokazati. Tokom cele 1979. koncerti su bili dobro posećeni, delimično i zbog glasina o Ianovoj bolesti. Kao epileptičar bio je sklon napadima čak i na sceni, te je bilo skoro nemoguće razlikovati ove napade od njegovih uobičajnih grčevito-manijakalnih koncertnih pokreta. Najuspešniji TV nastup bend je imao u septembru na programu BBC 2, kada je Ian Curtis iznenadio publiku svojim sumanutim robotskim pokretima tokom "Transmission" i "She's lost control".

Milion $ - pa šta!

      Warner Bros 1979. nudi bendu 1 milion dolara za prava na distribuciju ploča u Americi. Bend nije našao za shodno da odgovori na ovu ponudu, kao ni na sledeću (još povoljniju) koja je usledila maja 1980. Složićete se, malo je bendova koji se stvarno "nisu prodali" u celokupnoj istoriji muzičke industrije. Novembra 1979. snimaju još jedan sešn za John Peela. Jedna od pesama je bila "Love will tear us apart" koja će ubrzo postati najpoznatija "studijski nesnimljena" pesma u Britaniji. Stvar je u tome što ju je do aprila 1980. godine bilo moguće čuti samo na koncertima. Marta iste godine snimaju singl "Licht Und Blindheit" za francusku kuću Sordide Sentimental, kao i materijal za novi album "Closer" i konačno singl "Love will tear us apart".

Samoubistvo, ili...?

      Poslednji koncert JD sviraju 2. maja u birmingemskom High Hallu. Srećom, nastup je snimljen i izdat kao koncertni deo albuma "Still". Zakazana je i američka turneja tako da je izgledalo da se vrata uspeha konačno širom otvaraju. Na žalost, u neravnopravnoj borbi sa ličnim nemirima potpomognutim podmuklom bolešću, Ian je dao sve od sebe, ali nije vredelo. Pronađen je u svojoj kući, obešen, 18. maja 1980. godine.

      Nakon njegove smrti izdat je album "Closer" koje stiže na BBC listu najboljih deset albuma, kao i "Love will tear us apart" koji postaje UK top 10 hit. Morbidne špekulacije u vezi Curtisove smrti (kao i uvek) pozitivno su uticale na prodaju albuma, pa je "Closer" do juna 1982. prodat u 250.000 kopija. Jednom prilikom Peter Hook je izjavio: "Najveća tragedija je u tome što je Ian celoga života želeo samo jedno - da bude uspešan. I propustio je to... samo za nedelju dana."

Odavde do večnosti

      Koliko je priča o Joy Division postojana pokazuje i niz izdanja koja su usledila. 1981. izlazi "Still" - dvostruki studijsko/živi album, prava riznica retkih i neprocenjivih Joy Division dela. Na žalost, sam zvuk je jako lošeg kvaliteta, (što nije smetalo da se album odlično proda) jer je tada već vladala prava JD manija. Punih osam godina nakon Ianove smrti izlazi još jedna vredna kompilacija, "Substance", takođe sa uglavnom do tada neobjavljenim materijalom. Poslednji u nizu je "Permanent: Joy Division 1995". Za razliku od prethodna dva, ovo izdanje ne donosi ništa novo, ali se mora napomenuti da sadrži veliki broj nezaboravnih momenata i da je verovatno namenjen novim sluša-ocima. Jednom prilikom Bernard Sumner je rekao: "Ian nam je često puštao Kraftwerk, govoreći: slušajte ovo, ovo je nešto novo, nešto fantastično". Činjenica da su i oni počeli kao punk bend ukazuje da ni sami nisu bili svesni da sirovi zvuk punka nije njihova budućnost. Njihova snaga je ležala u stihovima Ian Curtisa koji je u njih pretapao lične probleme, svoje tuge i traume, čineći to na najiskreniji način.

"I used to work in a factory and I was really happy because I could day-dream all day." - Ian Curtis

Novi (svetski) poredak

      Pre Curtisove smrti bend je odlučio da će Joy Division prestati da postoji onog trenutka kada bilo koji član ode iz bilo kog razloga, tako da se ostatak benda, držeći se dogovora, nastavio rad pod imenom New Order i odlučio da zapliva mirnijim vodama. Ian Curtis je jedna od najenigmatičnijih i najtragičnijih ličnosti moderne muzike. Sa razlogom. Ian Curtis nije bio vizionar kakvim su mnogi pokušali da ga predstave, on je jednostavno imao neograničenu moć trans-ponovanja emocija u pisanu reč i bola u zvuk. Pokušao je da se pomiri sa svojim problemima ne trudeći se a ih pobedi, no nije mu bilo suđeno - "How can I find the right way to control all the conflicts inside, all the problems beside". Bilo mu je suđeno da zauvek zavlada onim delom ljudskog srca u kome se rađa tuga.

Igor Nikolić i Gojko Obradović