Rock Express Online | Arhiva | Br.18

      Prelazeći trnovit put od grupi devojke i plejbojeve zečice do prve seks bombe u istoriji rocka, Debbie Harry je shvatila pravila igre: seksi imidž umnogome skraćuje put do vrha, ali opet, ništa bez pravih pesma. Posle 16 godina pauze, dugoočekivana vest prostrujala je planetom - PLAVUŠA se vratila

      Na planu životne borbe, pa i u muzici, oduvek su postojale dve vrste žena: one koje do uspeha dolaze služeći se, pored ostalog i isticanjem atraktivnog izgleda, i one koje, u nedostatku ovog ultimativnog ženskog oružja, taj cilj postižu nekako drugačije. Sa navedenim nedostatkom gotovo uvek ide i manje-više otvorena zavist prema "obdarenijim" koleginicama,.

      Iako autor ovog teksta prezire muške šoviniste koliko i feministkinje (i jedni i drugi prave samo štetu), on mora priznati da ga prizori Debbie Harry nikada nisu ostavljali ravnodušnim. A zar bi trebalo da bude drugačije? I zar nije Harry sama izabrala da bude predmet žudnje miliona i miliona muškaraca? Ova čuvena pevačka diva samo je do kraja iskoristila svoj fantastični vizuelni potencijal, postavši tako prvi pravi seks-simbol u istoriji rok muzike. Mislite da bi Blondie ("Plavuša") bez fatalnog imidža svoje šefice dobili tu čast da postanu vlasnici prve namenske video kasete sa spotovima (Eat To The Beat, 1979), prodate u do danas rekordnih sto hiljada primeraka? Ali ni to, naravno nije sve, jer da jeste, Harry i njen bend ne bi postigli sve ono o čemu pozerka Gwen Stefani i No Doubt mogu samo da sanjaju - da se uspenju na jedno od najuticajnijih i najblistavijih mesta novije rok istorije.

Plejbojeva zečica

      Priča o grupi Blondie, kao što vidimo, neraskidivo je i suštinski vezana za onu o Deborah Harry. Kao svaka primerna srednjeklasna devojka, ova dama - jedna od svakako najboljih belih soul pevačica današnjice - pohađala je skupi koledž (New Jersey), ali ga je zavedena mladalačkim hirovima ubrzo napustila. Lutala je potom po Greenwich Villageu, družeći se s pripadnicima tamnošnjeg avagardnog džez pokreta i sve u stilu šezdesetih uzimala acid, da bi početkom 1967. postala pevačica folk-rok benda Wind In The Willows, s kojim je snimila i ploču. Međutim grupa se 1968. raspala i Debbie se tokom sledeće četiri godine više bavila preživljavanjem nego pevanjem. Postala je ovisnik o heroinu, bila grupi devojka, radila kao Plejbojeva "zečica", bila kelnerica u slavnom njujorškom klubu Max’s Cansas City...

      Onda je odlučila da se od svega toga otkači i upoznala svoju buduću veliku ljubav, gitaristu grupe Magic Tramps, Chrisa Steina. Njih dvoje, inspirisani muzikom Stoogesa i MC5 osnivaju bend Stilettos. Ukrstivši pop uticaje šezdesetih sa zvukom koji će nešto kasnije, u Engleskoj, dobiti naziv punk i uočivši glasovno-vizuelne mogućnosti gospođice Harry, družina, oktobra 1974, menja ime u Blondie. Mesto njenog delovanja postaje sveže osnovani CBGB klub, stecište bendova kao što su Ramones, New York Dolls, Patti Smith Group, Television, Heartbreakers... Svo to krljanje gitara privuklo je pažnju muzičkih bosova pa 1976, Ramonesi potpisuju za Sire a Blondie (sa novim basistom Gary Valentineom i klavijaturistom Jimmy Destrijem) za Private Stock, koja im već krajem godine objavljuje singl X-Offender, a početkom sledeće, pod dirigentskom palicom čuvenog Richarda Gottehrera, album Blondie. Ova šarmantna ploča (za neke i najbolja u karijeri grupe) sa svojim melodičnim pop-vokalima žestoko "smrdi" na šezdesete ali sadrži i pršteću snagu nove, drčne rok generacije. Tu je i kombinacija art-rock tekstova sa ljubavnom tematikom perolake kategorije čiju banalnost prevladava jedino senzualna interpretacija Debbie Harry. I dok singlovi In The Flesh i Rip Her To Shreds pokušavaju da budu hitovi, Blondie odlaze na turneju u Englesku koja, u jeku punk revolucije, ima više sluha za takvu vrstu muzike od hronično inertne Amerike. O izgledu Debbie Harry sve više se piše, naročito o "senzualnosti i korišćenju erotike u finansijske svrhe". Tu su i prva poređenja s Marilyn Monroe...

Spoj zrelosti i požude

      Krajem 1977, Private Stock iznenada krahira i Blondie ostaju bez ugovora, kao i bez Gary Valentinea. Srećom, pod svoje ih uzima Chrysalis koji im reizdaje prvi album i početkom 1978 objavljuje drugi, Plastic Letters, ponovo sa Gottehrerom kao producentom i Steinom na basu. Prvi singl Denis, inteligentna obrada starog hita Denise Randy & The Rainbows (1963) zakucava se na drugo mesto britanske top liste i baca grupu u centar pažnje ostrvske štampe. Međutim, ova klasična la-la-la-love-you pesma, kao i drugi hit-singl (I’m Always Touched By Your) Presence Dear tek su lepršavi kontrapunktovi mračnijem, egzistencijalnom tonu ostatka albuma. Svejedno, njegov uspeh je popriličan i sledi razaračka britanska turneja s koje se Debby vraća okićena titulom seks-bombe. Ona je sa svoje dvadeset dve-tri godine spoj zrelosti i požude, što je savršena formula za podizanje muške temperature. Muzička industrija vešto reaguje, i tu su sada već istorijski spotovi koji najavljuju novu, video-eru.

      Tokom 1978 grupi se pridružuju Frank Infante (gitara) i Nigel Harrison (bas) a krajem godine izlazi još jedan Blondie album, danas klasični Parallel Lines koji se prodao u nekih 20 miliona primeraka. Ova gitarski žustra ali i savršeno tempirana, proračunata ploča (novi producent je iskusni pop majstor Mike Chapman) donela je grupi znatno vedriji zvuk, a tematski naglasak pomeren je na slavljenje hedonizma. Takvo je, prosto, bilo vreme i ne vredi da se bunimo. Sva četiri skinuta singla - raskošna Picture This, razbijačka Hanging On The Telephone, naivno letnja Sunday Girl i ironična Heart Of Glass (Blondie tour-de-force) - postaju ogromni hitovi. Tvrdi, diskoidni a opet rokerski ritam Heart Of Glass, kao i senzualni vokal Debbie Harry načinili su od ove pesme obavezan poziv na plesni podijum ali i lektiru na kojoj će se učiti i takvi bendovi kao što su Jesus And Mary Chain.

      1979, krcata turnejama po čitavom svetu, donosi album Eat To The Beat. Formula s prethodnika je ponovljena a dodati su neki stilski eksperimenti, tek da se ne kaže kako se radi o kopiji. Daleko od toga da je Eat To The Beat loša ploča ali je vidljivo da se bend opredelio za strategiju "što manje ulaganja a što više para". Dosta je tu povlađivanja, dosta kalkulisanja a ničeg istinski novog. Ploča se prodaje jako dobro, naročito u Americi. Singlovi - brza Dreaming, moćna Union City Blue (naslov niskobudžetnog filma za koji je Stein pisao scenario a Debbie glumila) i opčinjavajuća disko banalnost Atomic - veliki su hitovi, prevashodno u Evropi.

Nevolje na vidiku

      1980. dolaze prve nevolje. Burk, Destri, Infante i Harrison nimalo nisu zadovoljni što seksi Debbie i njen dečko Stein kupe svu slavu. U napetoj atmosferi, privremeni lek je vrhunski plesni manifest, mega-hit Call Me, koji je, za potrebe filma American Gigolo napisao Giorgio Moroder. I dok pesma hara i mlati pare, Blondie ulaze u studio i snimaju potpuno neinspirisanu, bezličnu papazjaniju Autoamerican (1980). Singlovi The Tide Is High (vrhunska reggae obrada Paragonsa) i art-rok-rep-fank ekskurzija Rapture su svetski No 1. ali album, toliko udaljen od kvaliteta ovih pesama pravi je evropski fijasko. Ipak, Amerikanci su se upecali.

      Posle dve godine pauze, mnogo svađa, jedne kompilacije i dva neuspela solo rada - Debbyinog Koo-Koo i Destrijevog Heart On The Wall - grupa izdaje zapanjujuće kvalitetan i zreo album The Hunter (1982), koji pokazuje težnju za usvajanjem trendova i reinterpretiranjem istih u klasičnom Blondie maniru. Ali nema više automatskog uspeha. Ploča je tek polu-hit, singlovi Island Of Lost Souls i Warchild isto. Britanska turneja je otkazana zbog premalog broja prodatih karata a zna se - kad u kući nema para, odmah nastaje rusvaj. Infante i Destri odlaze, te novopečeni bračni par Harry-Stain nema druge nego da oktobra 1982. objavi raspad.

      Dalja pojavljivanja u javnosti Debbie Harry su sporadična, prevashodno zbog teške plućne bolesti koju je Stein zaradio i čijem se lečenju potpuno posvetila. 1982. igra s James Woodsom u mračnom "Videodrome" Davida Cronenberga i učestvuje u Brodvejskom šou-spektaklu "Trafford Tanzi" (1983), izdržavši na daskama koje život znače tačno jedan dan! Ali 1987, sa oporavljenim Steinom vraća se u muzičke vode. Rezultat je mlaki solo album Rockbird i britanski hit French Kissin’ In The USA. 1989. sledi mnogo pošteniji pokušaj u vidu ploče Deaf, Dumb And Blonde i hitova I Want That Man i Brite Side. 1990. značajna je zbog dueta s Iggy Popom (pržeća obrada Cole Portera Well Did You Evah) a 1994. zbog izlaska nezapaženog LP-a Debravation. U međuvremenu, pesme Blondie vrte se po filmovima, Harry peva džez i bluz, obilazi svet svraćajući čak i naše zabiti, broji kompilacije i propuštene šanse da se vrati na presto. Zato 1998. ponovo oformljuje staru grupu (u postavi Harry/Stein/Burk/Destri) i s njom snima album No Exit.

      Istinska potreba ili sentimentalno okupljanje? Kvalitet ili poziranje? Odbrana s babama na čelu ili poslednji dani rokenrola? Zainteresovane upućujem da pređu na stranu sa recenzijama.

Jovan Ristić