Rock Express Online | Arhiva | Br.17

PINK FLOYD
Od psihodelije do Zida, i dalje

Dark Side of the Moon, sumorno i mračno remek delo sa takvim Rock biserima kao što su "Money" i "Time", mnogi smatraju najzajedljivijim albumom svih vremena. Prodat u 25 miliona primeraka, ovaj nezaobilazni album u kolekciji svakog ljubitelja muzike, ostao je na top listama 556 (!) nedelja i obezbedio grupi večnu slavu.

Priča o jednom od najvećih bendova sedamdesetih i jednoj od najzanimljivijih pojava uopšte od nastanka rokenrola, započela je davne 1964. u Londonu. Studenti arhitekture Roger Waters (bas), Nick Mason (bubnjevi), Richard Wright (klavijature) i Syd Barrett (gitara) oformili su grupu čija su imena varirala od Sigma 6, preko The Screaming Abdabs, T-Set, The Meggadeaths i The Architectural Abdabs, do The Pink Floyd Sound - imena koje je smislio Syd Barrett inspirisan dvojicom džezera, Pink Andersonom i Floyd Councilom.

Barrett je bio pokretačka snaga benda na početku karijere, ali je potrajao samo četiri godine: uronjen u psihodeličnu subkulturu tadašnjeg swinging, Blow-Up Londona, Barrett se prepustio (tada još legalnom) LSD-u do te mere da više nije mogao da funkcioniše sa grupom na sceni. Ipak, on je za Pink Floyd napisao najveći deo ranog, psihodeličnog materijala i bio je najzaslužniji za njihov imidž krajnje nepredvidljivog benda.

Singlovi koje je Barrett komponovao, kao što su "See Emily Play" i "Arnold Layne" bili su kratki, zanimljivi isečci iz opšte, drogama obojene slike, dok su duže, hirovitije kompozicije poput "Interstellar Overdrive" najavili kasniju orijentaciju grupe prema kompleksnim zvučnim vizijama. Barrett je napisao najveći deo zapaženog debitantskog Floyd albuma, Piper at the Gates of Dawn, koji je sniman u Abbey Road studijima, u isto vreme kada su The Beatles snimali Sgt. Pepper-a. Nick Mason je kasnije pomenuo da su se članovi benda upoznali sa Beatlesima dok su ovi radili "Lovely Rita", i da je to "u neku ruku bilo kao da smo se upoznali sa kraljevskom porodicom." Međutim, po izdavanju albuma, Barrett je 1968. napustio bend da bi ga zamenio gitarista David Gilmour, koji će ubrzo i sam postati veliki stilista i tvorac prepoznatljivog Floyd zvuka.

Posle Barrettovog odlaska, grupa je radila muziku za filmove (More, Zabriskie Point) i snimila nekoliko osrednjih albuma, od kojih su najzanimljiviji dupli album Ummagumma i LP Atom Heart Mother. Međutim, tek je album Meddle (1971) svojim razuđenim i eteričnim zvukom označio da je Floyd konačno pronašao svoj karakteristični izraz.

Odredište: Mesec

U Barrettovom odsustvu, Waters je postao primarni stvaralac u bendu i najzaslužniji je za album koji će postati zaštitni znak decenije, sumorno i mračno pop-remekdelo, Dark Side of the Moon (1973). Sa takvim klasičnim rok-biserima kao što su "Money" i "Time", ovaj album doživeo je nezabeležen uspeh, kako kod kritike tako i kod publike, iako mnogi smatraju da je u pitanju najzajedljiviji rok album svih vremena. Dark Side of the Moon je prodat u više od 25 miliona primeraka, a ostao je 556 nedelja na top listama, i osim što je učvrstio status Pink Floyda, omogućio je i karijeru Alana Parsonsa, koji je radio na njegovoj produkciji i kasnije lansirao sa dosta uspeha The Alan Parsons Project.

Dve godine posle fenomenalnog uspeha DSOTM, Pink Floyd su objavili dirljiv i kompleksan konceptualni album Wish You Were Here posvećen Syd Barrettu, sa jednom od možda najzloupotrebljavanijih tema u istoriji roka, "Shine On You Crazy Diamond." Iako je nastao u vreme kada je bend imao ozbiljne probleme i kada se čak govorkalo o razlazu, album Wish you werw here je dospeo na prva mesta top lista kako u Engleskoj, tako i u Americi, i naslovna pesma, kao i "Welcome to the Machine" i "Have a Cigar" postale su zaštitni znak grupe.

Posle nove dvogodišnje pauze, Voters je komponovao materijal za album Animals (1977), sa stihovima još otrovnijim nego obično, i tri dugačke cinične pesme ("Dogs", "Pigs" i "Sheep") koje kritikuju ljudske navike i postupke, u sendviču između dve kratke ("Pigs on the Wing", parts 1 & 2) - možda najbliže ljubavnim pesmama od svega što je Pink Floyd ikada uradio. Turneja kojom je ploča promovisana bila je uobičajeno spektakularna, i ostala je zapamćena po džinovskoj naduvanoj svinji koja je letela iznad publike za vreme svirke.

Cigla po cigla...

Ipak, tek je dupli album The Wall (1979) uspeo da donekle ponovi uspeh Dark Side of the Moon. Sećam se da sam bio na nekoj žurci kada je unutra upao jedan moj drugar i kolega Floydofil, sav izbezumljen, uz zaprepašćujuću vest: "Upravo sam slušao na Paradi albuma stvar sa novog Floyd-a! Nećeš verovati: snimili su disko!"

Naravno, ta 'disko' stvar bila je "Another Brick in the Wall, Part 2" koja je dospela na top liste i pored (ili možda upravo zbog) kontroverznog stiha "We don't need no education..." Album govori o iskušenjima velike rok zvezde i Voters kroz pesme koje se na njemu nalaze objašnjava da je "zid" zapravo mentalna barijera koju je morao da izgradi između sebe i obožavalaca kako bi mogao da nastavi da nastupa. Bend je koncept albuma bukvalno preneo u koncerte tokom 1980. i 1981. kada je za vreme svirke i fizički bio građen džinovski zid između muzičara i publike. Watersovi stavovi o sukobu individualnosti i konformizma, odnosno samostalnosti i autoriteta, bili su dovoljno intrigantni da dovedu do produkcije izvrsnog filma The Wall u režiji Alana Parkera, sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi. Činilo se da će Pink Floyd nastaviti da blistaju i u novoj deceniji. Ali, problemi su počeli već 1982.

Momentalno pomračenje uma

Posle The Wall turneje, među članovima grupe došlo je do razmirica, koje su kulminirale Wrightovim konfliktom sa Watersom. 1983. je objavljen album Final Cut za koji se govorkalo da je zapravo Watersov solo projekt po svemu osim po imenu, a onda je usledio Watersov odlazak, posle žestoke svađe sa Gilmourom.

Waters je izdao The Pros and Cons of Hitchiking, Wright je snimio Identity, a Gilmour About Face. Godinu dana kasnije, i Mason je objavio solo ploču, Profiles. Ali, nijedan od ovih albuma nije bio naročito zapažen.

Nešto kasnije, Mason i Gilmour odlučili su da nastave dalje da rade pod imenom Pink Floyd, zbog čega su morali da se vuku po sudu sa Watersom, koji im je to pravo osporio 1986. Pošto Waters nije uspeo u parnici, njih dvojica su se udružili sa Masonom i 1987. objavili Momentary Lapse of Reason pod imenom Pink Floyd i krenuli na veliku svetsku turneju čija je zarada na kraju iznosila oko 30 miliona dolara. Iako je na ovoj ploči do punog izražaja došao Gilmourov ogroman talenat, ipak joj je nedostajalo Watersovo majstorstvo u stvaranju snažnih tekstualnih i melodijskih slika. To, doduše, nije smetalo da Momentary Lapse of Reason dospe do 3. mesta top-liste, za razliku od Watersovog drugog solo projekta, Radio K.A.O.S.

Waters je u julu 1990. pokušao da iskoristi ime Pink Floyd priredivši veliki koncert u podnožju Berlinskog zida, sa učešćem tada aktuelnih imena kao što su Thomas Dolby, Bryan Adams i Cindy Lauper. Dupli album snimljen tom prilikom nije se proslavio prodajom, baš kao ni Watersov treći samostalni projekt, Amused to Death (1992). Slaba prodaja naterala je tada čak i Watersovog izdavača da prizna da je za platinaste tiraže neophodno da ploča nosi ime Pink Floyd.

Opipavanje pulsa

Dve godine kasnije, aktivni Pink Floyd (Wright, Mason i Gilmour) objavili su album Division Bell za koji su pesme komponovali Gilmour i njegova bivša devojka, novinarka Poli Samson. Ovo je ploča koja se prirodno nastavlja na Momentary Lapse of Reason i prilično je solidna, iako joj nedostaje stari Watersov entuzijazam. Instrumental "Marooned" ovde ističe Wrightov i Gilmourov muzički talenat i verovatno je najbolja stvar na albumu, koji je odjezdio na 1. mesto američkih top-lista već 2 nedelje po objavljivanju.

Nešto kasnije iste godine, bend je pošao na novu spektakularnu turneju koja će biti dokumentovana na kasnije objavljenom duplom CD-u p*u*l*s*e. Ipak, rezultat je bio u najbolju ruku polovičan. Bend nije u nastupima doneo ništa značajno novo, i mada je izbor pesama na prvom disku pristojan, mogao je da bude i bolji: izvedbe "Astronomy Domine", "Sorrow" i "Keep Talking" ispod su renomea tako velikog imena. A onda, drugi disk donosi pokušaj da se odsvira kompletan Dark Side of the Moon, sa stvarima koje - kao, recimo, "Any Colour You Like" - zvuče kao dosadna rutina. Tek na kraju albuma, u poslednje tri pesme ("Wish You Were Here", "Comfortably Numb" i "Run Like Hell"), bend blista, a Gilmour u "Comfortably numb" svira jednu od svojih najboljih, ikada snimljenih solaža.

Početkom 1997. počelo je da se govorka o novoj Pink Floyd turneji, pri čemu je neko proneo vest da će se Waters ponovo pridružiti staroj ekipi. Moguće je da je u pitanju bilo zaista svojevrsno "opipavanje pulsa", i sigurno je da se obožavaoci godinama već nadaju aktiviranju stare postavke benda, ali vreme je pokazalo da je, bez obzira na Watersovo učešće, i samo ime Pink Floyd dovoljno moćno da privuče ogromnu publiku, bez obzira na muzičare koji se zaista pojave na sceni. Imajući u vidu kakvo je muzičko nasleđe ovaj bend ostavio rokenrolu, to nipošto ne može da čudi. Videćemo hoće li se uskoro vratiti među najveća imena svetske scene, gde im je jedino i mesto.

Goran Skrobonja