Rock Express Online | Arhiva | Br.16

Rock, Blues, Flok, Simfo, Electronic...?

Flauta divljeg mudraca

Ne ubrajam sebe u vinil-nostalgičare i smatram da su kompakt-diskovi mnogo dobra stvar, naročito kad se poseduje kućni 'pekač', ali u zlatno doba vinilnih nosača zvuka, mnogo pre sadašnje piratsko-digitalne demokratije, postojao je neporecivi osećaj ekskluzivnosti kad god biste u ruke uzeli celofanom upakovan 'originalni' LP nabavljen negde u inostranstvu, deflorisali omot i sa uživanjem stavili blistavo crno parče plastike na gramofon. Bilo je to vreme kada se najvažnije lekcije nisu učile na školskim časovima, već uz 'Diskomer Studija B' i legendarnu 'Paradu albuma' Slobe Konjevića, vreme kada vas je posedovanje 'originala' uzdizalo visoko iznad ostale audiofilske boranije osuđene na inferiorna (kako kvalitetom, tako i izborom) licencna izdanja; takođe, bilo je to vreme kada je jedno od najvažnijih pitanja u komunikaciji adolescentske populacije bilo "Šta slušaš?"

Ovo pitanje sam sredinom sedamdesetih toliko omrznuo da i dan-danas izbegavam razgovore koji vas neumitno upletu u zamorne diskusije čija se suština zapravo svodi na lični ukus koji, opet, kao što dobro znamo, nije dobra osnova ni za kakvu raspravu.

Dakle, dok sam još za to imao volje, na pomenuto pitanje uglavnom sam odgovarao sa 'Džetro Tal'. Najčešće je ovaj odgovor izazivao podizanje obrva sagovornika, i neizbežna dva nova pitanja. Prvo je glasilo: "Ko ti je taj?" dok je drugo bilo, naravno: "A šta svira?"

Uh.

Otud kod mene prilična doza zadovoljstva zbog zahteva jednog od čitalaca ove dične novine da u njoj pronađe tekst upravo o bendu koji se zove Džetro Tal (Jethro Tull): ne samo što mi je to dalo mogućnost da podelim sa vama deo informacija o grupi koja je znatnim delom oblikovala moj muzički ukus, već i da pokušam da konačno pružim zadovoljavajući odgovor na gore navedena pitanja, kako bih prestao da potajno strepim hoće li me odnekud ponovo zaskočiti kada se budem najmanje nadao. Prema tome, ovo čitate 'jer ste VI to tražili', iako je taj povod samo nominalan: Jethro Tull je upravo navršio tri decenije na rokenrol sceni i još ima milione poklonika širom sveta. Prema tome, idemo:

Jan Anderson (rođen 1947. u Edinburgu, Škotska), doselio se sa 12 godina u Blekpul i sprijateljio sa Džefrijem Hemondom i Džonom Evan(s)om. Formirali su grupu i počeli da sviraju na klupskoj sceni na severu Engleske, nošeni talasom britanskog bluza. Nekoliko godina menjali su imena (najpre su bili Blades, zatim John Evan Band, pa John Evan Smash) sve dok se Anderson nije preselio 1967. u Luton, ne bi li bio bliže Londonu i centru muzičkih zbivanja na Ostrvu. On i Glen Kornik, koji je Hemonda zamenio na basu, upoznali su gitaristu Mika Abrahamsa i bubnjara Klajva Bankera i odlučili krajem te godine da osnuju novi bend. Počeli su da nastupaju u klubovima dva puta nedeljno, svirajući neobičnu kombinaciju bluza i džeza sa flautom, što je za to vreme bilo krajnje bizarno, imajući u vidu da su gitarski orijentisani bluzeri s gnušanjem odbacivali upotrebu duvačkih instrumenata. Međutim, Andersonova nepresušna energija i ludiranje na sceni doprineli su da bend dobije stalni angažman u londonskom Marki Klubu, gde je postao izuzetno popularan. Ime pod kojim je grupa nastupala -- Jethro Tull -- pozajmljeno je od engleskog zemljoposednika/inovatora iz 18. veka, istorijske ličnosti koja je ostala upamćena po uvođenju novih metoda u britansku zemljoradnju. U januaru 1968, bend je snimio svoj prvi singl, "Sunshine Day", pop-folk pesmicu koja je ostala upamćena jedino po tome što je, zahvaljujući štamparskim greškama, objavljena pod imenom 'Jethro Toe.'

Menadžeri Marki Kluba, Teri Elis i Kris Rajt (kasniji osnivač etikete Chrysalis Records za koju će Tull snimati) smatrali su da bi bendu više odgovaralo da Anderson ustupi Abrahamsu prostor na sredini scene i da odustane od flaute, kako bi bend više ličio na 'normalnu' bluz postavu. U neku ruku, imali su pravo: Andersonovo kreveljenje, sviranje flaute na jednoj nozi i šunjanje po bini u iskrzanom starom mantilu bilo je za klupsku publiku, pa, previše čudno. Ali, Anderson nije želeo da bend ostane samo klupska atrakcija koja će se ugasiti posle nekoliko godina.

29. juna 1968, svirali su kao predgrupa za Pink Floyd na prvom besplatnom rok festivalu u londonskom Hajd Parku, da bi krajem leta potpisali ugovor sa kompanijom Island Records. Album koji je bio rezultat tog ugovora, This Was, objavljen je u novembru iste godine. Tada se Anderson već afirmisao kao vodeći član grupe, i Abrahams ih je napustio. U potrazi za zamenom, Tull je angažovao budućeg gitaristu Black Sabbatha, Tonija Jomija, koji je u bendu ostao taman toliko da se pojavi u filmu Rolingstonsa Rock'n'Roll Circus, gde je Tull izvodio "A Song For Jeffrey". Konačno, prava zamena stigla je kada se na audiciji pojavio Martin Bare, koji je i danas, uz Andersona, jedini preostali član benda iz starih dobrih vremena.

Bareov prvi snimak sa bendom, singl "Living In The Past", dospeo je u maju 1969. do 3. mesta na britanskim top-listama i pokazao da se zvuk grupe radikalno izmenio. Tull je sa tom pesmom debitovao u emisiji 'Top of the Pops' i celog leta nastupao na brojnim festivalima, uključujući i Newport Jazz Festival. Materijal za sledeći album, Stand Up, u potpunosti je potpisao Anderson, ako se izuzme obrada "Bourrea" Johana Sebastijana Baha, a ploča je u jesen 1969. došla na prvo mesto u Britaniji. Na njoj se takođe prvi put pojavljuje orkestarski aranžirana pesma ("Reasons For Waiting") za koju je gudački aranžman napisao Dejvid Palmer, diplomac Kraljevske muzičke akademije, koji će 1977. postati stalni član postave. U međuvremenu, singl "Sweet Dream", prvi Tull-ov snimak za novoosnovanu etiketu Chrysalis, stigao je u januaru 1970. u Engleskoj do 4. mesta. Sledeći album, Benefit, bio je poslednji osvrt grupe na bluz, a na toj ploči pojavio se i Andersonov stari drug iz detinjstva i muzičar Džon Evan, koji je svirao klavir i orgulje. Benefit je dospeo do 3. mesta u Engleskoj, ali mnogo važnije bilo je to što se popeo do 11. mesta u Americi. Početkom jula 1970, grupa je nastupila zajedno sa Džimijem Hendriksom, B.B. Kingom i Džonijem Vinterom, na Atlanta Pop Festivalu u Bajronu, Džordžija, pred 200.000 ljudi. Sledećeg decembra, posle nove američke turneje, u grupi je došlo do još jedne personalne promene -- otišao je basista Glen Kornik, a zamenio ga je još jedan Andersonov stari drugar, Džefri Hemond-Hemond. Grupa je u novom sastavu početkom 1971. snimila ploču koja za većinu fanova predstavlja Tull-ov magnum opus: Aqualung.

Aqualung je bio konceptualno podeljen na dve strane: na prvoj su bile pesme labavo tematski vezane za naslovni lik, tipičnog londonskog klošara, dok je drugi imao naziv "My God", kao i jedna od najboljih pesama koje je Jethro Tull ikada snimio.

I na prethodnim albumima bilo je jasno da se Andersonovo komponovanje i pisanje kreće u sve ozbiljnijem pravcu, i sada je vragolasti flautista najednom pevao o odnosu čoveka i Boga i načinu na koji ih organizovana religija razdvaja. Bluz uticaji gotovo da se više nisu primećivali, ali folk primese i žestoki hard-rok pasaži pokazali su se kao izuzetno osvežavajući kontrast. Kritičari su bili impresionirani konceptom albuma, dok su klinci u transu mlatili glavama uz Bareove brze solaže. Aqualung je stigao do 7. mesta u Americi i 4. u Engleskoj, a propraćen je izuzetno uspešnom američkom turnejom. Klajv Banker je tada napustio bend da bi se oženio, a zamena mu je bio Barimor Barlou.

Sledeća ploča, Thick as a Brick, predstavljala je zapravo jednu pesmu u trajanju od 45 minuta, punu nadrealnih slika i socijalnih komentara kojima je Anderson učvrstio svoj imidž divljeg mudraca. U Engleskoj je album dospeo do 5. mesta ali kada je, mesec dana kasnije, izdat u Americi, popeo se pravo na 1. mesto i postao prvi Tull album koji će biti popularniji s druge strane okeana nego u zavičaju. U junu 1972, Chrysalis je izdao dvostruku kompilaciju singlova, EP-izdanja i živih snimaka, pod naslovom Living in the Past. Popularnost grupe bila je na vrhuncu, i činilo se da ekipa predvođena Andersonom ne može da pogreši; medutim, sledeći projekt grupe, A Passion Play, kritika je dočekala prilično zlurado: ponovo 'konceptualan', podeljen na dve strane dečjom pričicom "The Hare Who Lost His Spectacles", album je bio napadan zbog nejasnih stihova i teme 'preteške' za rok format. Uprkos svemu, ploča je u Americi došla do 1. mesta. Bez obzira na otrovne kritike koje su kreščendo dosegle tokom sledeće američke turneje, koncerti su bili dupke puni, a publika ekstatična.

Do sledećeg albuma prošlo je 16 meseci -- bio je to War Child, zamišljen kao filmski projekt koji se nikada nije ostvario, objavljen novembra 1974. Bio je to ujedno poslednji Tull-ov platinasti album koji je u Americi došao do 2, u Engleskoj do 14. mesta. Prilikom turneje na kojoj je promovisan War Child, Jethro Tull je održao fantastičan koncert u Beogradu, kao jedna od retkih svetskih atrakcija koje su to učinile u zlatnim danima slave, a upamćeno je kako je Anderson flautom mlatio po previše revnosnim (i prilično zbunjenim) redarima dok su ovi, opet, mlatili publiku.

U to vreme, Anderson je producirao album za englesku folk grupu Steeleye Span, i njihova muzika lagano je počela da utiče na njegovu. Rezultat je bio sledeći Tull album, Minstrel in the Gallery, sa elizabetanskim trubadurima kao centralnom temom, u kombinovanom kontekstu električnog roka i engleskog folka. Posle dužeg perioda stabilne postave, Džefri Hemond-Hemond je napustio bend kako bi se okušao u slikarstvu, a zamenio ga je Džon Glaskok, tokom snimanja albuma Too Old to Rock'n'Roll, Too Young to Die! Album se sastojao mahom od pesama napisanih za nerealizovanu pozorišnu predstavu, i objavljen je u maju 1976. Naslovna pesma podigla je priličnu prašinu, jer su mnogi pomislili da Anderson u njoj zapravo govori o sebi, što je ovaj prilično veselo opovrgnuo na kasnijem dvostrukom živom albumu Bursting Out.

Album Songs From the Wood, objavljen 1977, pokazao se kao umetnički najkonzistentniji i najuspešniji Tull projekt još od vremena Thick as a Brick. Dejvid Palmer se i zvanično priključio grupi na, posle tri godine, prvoj britanskoj turneji. Andersonova strast prema engleskom folk nasleđu snažno je prisutna i na sledećem projektu, Heavy Horses, objavljenom 1978-me, ali sledeća godina pokazala se (nažalost) kao prekretnička za bend: Džon Glaskok je umro od komplikacija prilikom operacije srca nekoliko nedelja posle objavljivanja albuma Stormwatch. Zamenio ga je Dejv Peg, dugogodišnji basista Fairport Convention i turneja je prošla prilično uspešno, ali ova ploča bila je prva još od This Was koja nije dospela među prvih 20 u Americi.

Anderson je nameravao da snimi solo album uz pomoć Barea, Pega, Marka Krejnija na bubnjevima i Edija Džobsona (Roxy Music/King Crimson) na violini. Rezultat je bio album A (1980) koji se ipak pojavio pod Tull-imenom, što mu nije bogzna koliko pomoglo: nov, elektronski zvuk, krajnje neočekivan za Tull-ove obožavaoce, izgledao je, u najmanju ruku, neprilično. Anderson je pokušao da učini ustupak starim fanovima albumom The Broadsword and the Beast (1982), ali prisustvo sintisajzera i dalje je bilo nesnosno izraženo. Nerazumljiva opsednutost vode benda elektronskim instrumentima rezultirala je njegovim solo projektom Walk Into Light (1983) i Tull-pločom Under Wraps (1984). Ovaj potonji projekt istrpeo je prilično i zbog Andersonovih problema sa grlom koji će mu tokom godina nepovratno izmeniti karakterističan, fanovima tako dobro poznat glas.

Novi preokret došao je 1987, sa pločom Crest of a Knave, koja je označila dobrodošlu promenu u odnosu na ostale Tull ploče iz osamdesetih. Zvuk benda bio je čvršći i glasniji nego ikada, i prevashodno zahvaljujući tome, Jethro Tull je 1989. osvojio Grammy u kategoriji Best Hard Rock/Metal Performance.

Usledio je Rock Island (1989) na kome su Andersonovi problemi sa glasom postali vrlo upadljivi, i Catfish Rising (1991), sa nešto slabijim odjekom kod publike. Za razliku od njih, ploča A Little Light Music (1992) sastavljena od živih Tull snimaka iz vremena turneje za Catfish Rising, predstavljala je dobrodošlo osveženje, u hrpi donekle razočaravajućih projekata i skupih kompilacija priređenih povodom 20, odn. 25 godina postojanja grupe. 1993. godine pojavila se daleko zanimljivija kompilacija, Nightcap, sa neobjavljenim materijalima snimljenim tokom čitave karijere, a Anderson je 1995. objavio drugu solo ploču Divinities: Twelve Dances With God, veoma zanimljiv album čiji je podnaslov "Muzika za flautu i orkestar.". Iste godine, objavljen je i, za sada, poslednji zvanični Jethro Tull album Roots to Branches, mračna i zanimljiva ploča sa nekoliko briljantnih pesama. Konačno, Anderson je snimio i treći solo album, Secret Life of Birds, ali za sada se još ne zna za termin njegovog objavljivanja.

To su činjenice. Ali ono što izmiče definiciji jeste zapravo odgovor na ono poslednje pitanje: šta zapravo svira Jethro Tull? Koliko god pokušavao, ne umem da pronadem fioku u koju bih smestio Andersonov opus: rok, svakako; bluz, donekle; folk, naravno; simfo, tu i tamo; elektronika, nažalost... Jednostavno, u pitanju je eklektički spoj veoma različitih uticaja izražen kroz muziku snažne autorske ličnosti Jana Andersona. A Jethro Tull je i dalje velika koncertna atrakcija, nošena Andersonovom ogromnom energijom koja čak i sada, posle navršene pedesete, izgleda nepresušna kao i pre četvrt veka.

Nisam siguran da sam uspeo da odgovorim na pitanja sa početka ovog teksta, i oni koji Jethro Tull slušaju dugo koliko i ja shvatiće da je razlog verovatno u neotklonjivoj senci nostalgije. Znam samo da je jedna od neospornih karakteristika Tull muzike u tome da ju je teško zavoleti na prvo slušanje... ali nešto vas nagoni da pokušate ponovo, i ponovo, sve dok jednog trenutka ne shvatite da je muzika koju slušate maestralna. A od čoveka koji je u svojoj 24. godini potpisao remek-delo zvano Aqualung morate očekivati takve stvari.

Za one koji tek sada žele da upoznaju muziku jednog od najznačajnijih bendova u istoriji roka, priložena lista zvaničnih LP izdanja poslužiće kao preporuka za ono na šta treba da obrate pažnju.

ALBUMI:
This Was (1968)
Stand Up (1969)
Benefit (1970)
Aqualung (1971)
Thick as a Brick (1972)
Living in the Past (1972)
A Passion Play (1973)
War Child (1974)
Ministrel in the Gallery (1975)
M.U. - The Best of Jethro Tull, Vol. 1 (1976)
Too Old to Rock'n'Roll, Too Young to Die (1976)
Songs From The Wood (1977)
Repeat - The Best of Jethro Tull, Vol. 2 (1977)
Heavy Horses (1978)
Bursting Out (1978)
Stormwatch (1979)
A (1980)
Broadsword and the Beast (1982)
Walk Into Light [I.Anderson solo] (1983)
Under Wraps (1984)
A Classic Case (1985)
Crest of a Knave (1987)
20 Years of Jethro Tull - Boxed Set (1988)
Rock Island (1989)
Catfish Rising (1991)
A Little Light Music (1992)
The 25th Anniversary Boxed Set (1993)
Nightcap (1993)
Divinities: Twelve Dances With God [I.Anderson solo] (1995)
Roots to Branches (1995)