Rock Express Online | Arhiva | Br.16

Angažovani Rock: Atomsko Sklonište, Pula
Ne cvikaj generacijo
u vremenu horoskopa

Kraj sedamdesetih je u rock muzici reafirmisao ideju o rock&rollu kao nečem višem od puke zabave u koju ga je gurao glem odnosno gliter rock kao nečem što ima veze s umetnošću, ali i s društvom u celini. Idejni tvorac Atomskog Skloništa, Boško B.Obradović, pesnik iz drevne Pule, vojne luke u čijem su gradskom parku turisti i vojnici razmenjivali dope za pilule iz vojne apoteke, bio je u svetskom trendu "proleća ljubavi" i političkih i društvenih implikacija planetarnog pokreta mladih:"ljubav a ne rat", demonstracije, antimilitarizam, predviđanje atomske katastrofe...Tekstove koje je napisao za komad Atomsko Sklonište i režirao ga i postavio 1968. U Istarskom narodnom kazalištu, osam godina kasnije ponudio je kao osnovu i koncept rada pevaču Serđu Blažiću, i basisti Brunu Langeru. Oni su tada svirali u reproduktivnoj grupi Bumerang koja je širila kulturu hard zvuka kroz celu (tadašnju) zemlju. U tekstovima Boška Obradovića preovladavale su poruke blago politizovanog karaktera, pre svega one koje su se odnosile na senku hladnoratovske "zavese", oličene u Berlinskom zidu, one protiv militarizma, malograđanštine, tzv. potrošačkog društva. Bile su to poruke ekološkog i socijalnog karaktera koje su "umetničkom" rocku nastajanju bile "ogavne","prevaziđene" i sl. Dok je Brian Eno grabio zaobilaznim strategijama dalje i dalje od uobičajenog shvatanja reči, a hard rock od političke išao ka svojoj mističkoj i tehnološkoj suštini, Obradović je orao isušenu njivu hipi idealizma šezdesetih.

"Muzika je zapravo uvek politična. To je van svake sumnje. Veći deo muzike koja se opisuje kao politička, nazvana je tako zbog tekstova. Za mene je to najmanje važno. Tekstovi nisu značajni. Mislim da stvarni politički materijal u muzici postoji na strukturalnoj ravni i na ravni postupka. Većina ljudi koji političkoj muzici prilaze na očigledan način, u muzičkom smislu rade potpuno reakcionarne stvari. Teški metal. U političkom smislu to je vrlo stara poruka. Poruka jednostavne sile i vladanja" - definisao je 1982. u jednom razgovoru Brian Eno osećanje koje je progonilo i domaću rock kritiku u razmišljanju o Atomskom Skloništu krajem 1976. kada je grupa počela s radom.

Tek dve godine po osnivanju na tržištu se pojavio njihov prvi album "Ne cvikaj generacijo" (RTVLJ 1978). Blažić, Langer, Gužvan, Kancelar, Dadić i Grum odmah su izazvali veliko interesovanje javnosti. Skoro jednoglasno kritičarski establišment (koji tek što je počeo da se formira) zaključio je kako su stihovi banalni a muzika opterćena konceptom (tekstom).

Međutim, njihov status u očima publike odmah dobija skoro kultne razmere. Ne toliko zbog Obradovićevih tekstova, kojiko zbog jednostavnog i efektnog hard rock manira kojim je muzika odsvirana. Publiku su interesovali bučni i čupavi rokeri iz Pule, njihove iscepane majice u punk fazonu i elementi novog u medijskoj prezentaciji koji su predskazivali novovalni i novotalasni boom. Kritičari su smatrali kako oni hipijevski pasivno i naivno izlažu svoje "mesijanske" ideje, a publika je imala doživljaj rokerski angažovanog benda koji se ne libi da odsvira koncert u scenografiji bodljikave žice, drugačijih bića (kepeca) ili pod stotinama otvorenih kišobrana. Moto albuma "Ne cvikaj generacijo", bila je "Od rata do rata", a mnogi tekstovi s njihovih prvih albuma koji su tad izgledali naivno i banalno, posle svega što se desilo u poslednjih deset godina, dobijaju izvesnu patinu za kojom su kritičari tragali dvadeset godina ranije.

Atomsko Sklonište je u prvoj fazi rada, do 1982., kad prekidaju saradnju s Obradovićem, pokušalo da multimedijalno predstavi stvarnost van dva već postavljena domaća okvira: socijalističke šećerleme: "tatakupiautojulijaniugradukoznakom" i kvazirock dozvoljeno: "trlababalanibralabožure-pišućidnevnikjedneljubavi". Tek se pojavila grupa Buldožer s objavljenim, pa tiho zabranjenim albumom "Pljuni istini u oči" (PGP RTB 1975), a Bora Đorđević još je grickao suncokret po fudbalskim utakmicama. Na vizuelnom nivou, Sklonište je takode bilo u trendu. Umetničkom manifestacijom Aprilski susreti /SKC/ u Beogradu već je bila obavljena svetska promocija multimedijalnog pristupa a expanded media fazon, na manje umetnički način, bio je zastupljen i u kotlu londonskih predgrađa gde se krčkala punk džibra. I u ideološkom i u muzičkom smislu, Obradovićev koncept je: rock kultura kao etabliran, a ne kao alternativan deo postojeće svetske kulturološke paradigme. Elementi konceptualnog bili su naznačeni fotografijama Toneta Stojka, fotografa iz Maribora čija je estetika bila kontrapunkt dominirajućoj socijalističkoj propagandnoj fotografiji. 1980. dovode pokretni 48-kanalni studio Mobile One u autokamp Stoja kraj Pule, gde snimaju album "U vremenu horoskopa" (RTJLJ 1980). Grupa i nadalje bira ekskluzivna mesta za snimanje (francuski Super Bear studio, londonski JAM studio, Florida), a 1982. imaju turneju po Americi i snimaju album "Space generation". Po smrti (1987.) pevača Serđa Blažića, Langer preuzima i taj deo posla a svoje shvatanje o rokenrolu kao pojavi koja ne priznaje i ruši granice dokazuje dolaskom na Zaječarsku gitarijadu 1991., mada su oružani sukobi već počeli. Uoči samog početka sukoba na teritoriji (nekadašnje) Jugoslavije Langer poziva sve pristalice rata da dođu u pulsku arenu i pokolju se međusobno baš kao gladijatori mnogo, mnogo godina ranije. Sumirajući rezultate rada grupe emotivno je zaključio da opus grupe možda nekome izgleda naivno, ali da je to zato što u poslednjih 45 godina (intevju iz 1990.) živi u zemlji u kojoj je laž jača od istine. Takođe, priznao je i da mu rock&roll nije doneo lagodan život i velike zarade ali da mu je muzika pomogla da se prilagodi kokošinjcu u kome je živeo. 1995. Godine RTV Slovenije objavila je kompilaciju 1976-1986, disk s najvećim hitovima grupe od kojih su svakako najbolje prihvaćeni "Pomorac sam majko", s prvog i "Pakleni vozači" s albuma "Infarkt" (RTVLJ 1978).

Milorad Pavlović