Rock Express Online | Arhiva | Br.16

Kralj orgazmičkog Rocka
Jim Morrison

Doorsi spadaju u onu šačicu bendova koje svi vole. Pronaćićete ljude koji ne vole Hendrixa, Pistolse, Zeppeline, ali Doorse svi vole jer svi smo bili hipici, pa makar za jednu noć kada smo u tami sečenoj jedino žarom ko-zna-koje cigarete gledali u plafon i slušali možda baš Doorse. I razmišljali o tome kako bi svet bio mnogo bolje mesto kada bi ljudi dali šansu miru i ljubavi.

James Douglas Morrison (8.12.1943. - 3.7.1971.) je prvi pesnik u modernoj muzici, kako ponekad nazivamo Rock'n'Roll želeći da mu "persiramo". Nisam zaboravio Dylana i Lennona, ali... Dylan je, složićete se, tih godina ipak bio pripovedač, a Lennon će tek koju godinu kasnije osloboditi svoj pesnički talenat.

Morrisonova poezija je Rock muzici dala preko potrebnu intelektualnu podlogu transferišući je iz sveta zabave u granični pojas između umetnosti i ideologije. Kada to spojimo sa sugestivno-hipnotičkim vokalom i muzikom baziranoj na Bluesu i R'n'B-u, buntovničkim stilom života i divljim sexy imidžom dobijamo ono što svi volimo, tražimo i nalazimo u Rock'n'Rollu - Slobodu!

Omiljena Jimova priča koju je voleo priča naokolo bila je o duhu starog indijanskog šamana (vrača). Navodno, kao sasvim mali, vozeći se s roditeljima prašnjavim američkim drumom naišao je na krvav prizor. Kamion pun indijanaca doživeo je nesreću i krvava tela ležala su svud naokolo. Tada je duh umirućeg šamana uskočio u telo malog Morrisona. Niko iz familije nikad nije potvrdio Jimovu priču, ali se on čvrsto držao toga i sugestivno navodio detalje da su mnogi, uključujući i novinare, poverovali u ovu bizarnu priču. Jim se toliko uživeo u ulogu da je nosio indijanski končo pojas i ogrlice, a na sceni izvodio korake indijanskog ritualnog plesa. Ray Manzarek se sa osmehom priseća: "Naravno da je priča bila sranje, ali je istovremeno bila i fenomenalna! Kada ti neko ispriča tako otkačeno sjajnu priču, nikad mu nećeš reći 'Ala lažeš!'. Pa naravno da laže - on je umetnik! To je posao umetnika - da izmišlja priče, a Jim je bio umetnik." Morrison je često isticao svoj sindrom podvojenih ličnosti. Pored vrača, javljali su se povremeno i drugi karakteri. Manzarek tu praska u iskren smeh: "Ma, daj molim te. U stvari ipak su u njemu postojale dve osobe. Najveći seronja na svetu i najdivniji momak koga sam ikad upoznao". Manzarek, čini se, greši. Morrison je ipak bio posednut svojim ličnim demonima, strahovima i čežnjama koji su ga gurali ka samouništavanju alkoholom i drogom. Za manje od tri godine ti, nazovimo ih demoni, uspeli su da od najzgodnijeg R'n'R momka svih vremena i pesnika univerzumskih rima naprave debelu i bradatu olupinu. Pesnik u njemu je izgubio bitku sa mitskom R'n'R zvezdom koja je glumila život po kliširanom Rock scenariju.

Svi školski drugovi Morrisona pamte kao super-inteligentnog, ali stidljivog i povučenog momka. Protiv introvertnosti, koja ga je nervirala, Jim se borio sa svim drogama do kojih bi mogao doći. Svoju pravu prirodu pokazivao je ili u krugu najintimnijih ljudi, ili pred apsolutnim strancima pevajući na bini. Kao osvedočeni Elvisov fan, Morrison preuzima koncept koncertne erotike. Često nastupa polugo, mačkasto se kreće i sugestivno fiksira publiku, što ženskom delu auditorijuma naglo ubrzava puls i povećava nivo vlažnosti u gaćicama. Često nastupa pijan, valja se po bini, peva okrenut leđima i stvara nove norme & forme scenskog ponašanja koje će kasnije oberučke prihvatiti i debelo naplatiti Sex Pistolsi, Kiss i Marilyn Manson.

Koncertni favorit prve faze rada je samoanalizirajuća 'The End', koja po prvi put govori o Edipovom kompleksu i patricidu. Snimljena kao 11-ipo minutna (kršeći sve do tada poznate kanone o dužini Rock pesme), koncertno je znala da se produži i do tri puta. Kako se 'The End' bližio u krešendu svom the end-u, tako je Morrison sve šizofrenije urlao: "Oče hoću da te ubijem, majko hoću da te karam". Roditelje je u stvari "ubio" par godina ranije dajući lažni podatak za promo materijal da su mu roditelji mrtvi i da nema nikog od familije, želeći da pomogne sudbini u stavljanju mitskog Rock oreola ma sopstvenu glavu.

Nešto kasnije koncertni primat preuzima 'When the Music's Over' postajući tour de force benda. Na svojim nastupima Morrison svesno kombinuje dva svevremenska kulta inkarnirana u čoveku od pamtiveka. Kult plodnosti (preko neophodnog mu erotizma) i kult smrti. Buđenje duboko zakopanih emocija spojenih sa ritualno-mantričnim pesmama - molitvama uz dodatak tada popularnih tripova, dovelo je čopor predvođen mesijom u ekstazu. Repetativne malo oscilirajuće vokalne linije koje se dinamički pojačavaju u pravilnim razmacima po svemu podsećaju na proces hipnoze.

Uostalom, snimite na jednu kasetu nekoliko puta uzastopno 'My Wild Love', sedite na krevet sa prekrštenim nogama (joga poza), zatvorite oči i blago se njišite misleći na Morrisona koji vas fiksira sa bine, pa mi ispričajte kroz šta ste prolazili. I to bez ičega...

Ko zna u kakve bi se orgije izrodili koncerti grupe nazvane po Blejkovim stihovima da nije došlo do incidenta prilikom koncerta u Majamiju. Zbog navodnog razgolićavanja pred publikom, nedoličnog ponašanja i vađenja polnog mu organa, Morrison je uhapšen a Doors dolaze na loš glas koji rezultira otkazivanjem koncerata i padom na top listama. Robby Krieger kaže da on lično nije video da je Jim nešto pokazao, mada se držao za šlic. Uprkos stotina fotografija sa koncerta, baš ni jedan fotograf nije snimio kadar svog života sa Morrisonovim alter-egom u krupnom planu. Zbog nedostatka dokaza, Jim je osuđen na minimalnu kaznu. Tražeći razlog za inspiraciju takvom ponašanju Krieger se priseća: "Jim je te večeri došao poprilično pijan na šou i to posle svađe sa svojom devojkom (kasnije ženom) Pam, ali mislim da to nije glavni razlog. Neposredno pre ovog koncerta, Jim je odlazio na performanse alternativnog Living Theatera. Oni su nastupali totalno goli i posle predstave tako šetali i pričali sa publikom. Jimu se ta sloboda strašno svidela, pa je nekoliko puta gledao predstavu, a jednom je poveo i nas, i moram priznati, bilo je to cool iskustvo".

Jedan drugačiji Jim dočekuje dolazak nove dekade. Gojaznost kojoj je bio sklon u mladosti i pubertetu pustoši do skora raskošni torzo, a brada skriva podvoljak nekad anđeoskog lica. Istina, tu su one iste oči i glas kome se veruje, ali svima, pa i Jimu je jasno da je došlo vreme da se dugovi naplate.

Morrison bukvalno beži u Pariz, želeći da se isključi iz javnosti. Po nekim pričama želeo je da prestane da se bavi Rock'n'Rollom koji ga je ubijao, da se dobro odmori i konačno posveti najvećoj ljubavi - poeziji.

Srčani udar (zvanična verzija) ga zaustavlja u planovima za oporavak i zauvek vezuje za Pariz. Morrison je sahranjen na groblju Per La Šez uz Oskara Vajlda, Edit Pjaf, Balzaka, Šopena i druge slavne umetnike. Njegov grob postaće mesto hodočašća za mnoge hipi-nostalgičare, a njegova muzika i poezija večni putokaz ka nekom boljem svetu. S vremena na vreme aktuelizuju se glasine da je Jim živ i da je u stvari iscenirao sopstvenu smrt da bi mogao da pobegne u anonimnost, ali uzimajući u obzir do tada ispoljeni egzibicionizam, realno šanse da nam se Morrison smeje negde iz prikrajka su veoma male. Mada, bilo bi to lepo.

Doorsi su imali jednu od najblistavijih karijera u istoriji muzike. Za svega 4 godine u biznisu i samo 6 albuma uspelo im je ono što mnogima neće uspeti ni za 40 godina okupiranja bina - da dostojanstveno uđu u srca zaljubljenika u Rock'n'Roll širom ove planete i ostanu tu zauvek.

Branko Rogošić