Rock Express Online | Arhiva | Br.14/15

Povodom 56. rođendana
Jimi Hendrix

Žurka je održana u dvospratnom Ballard Firehouse domu 11 Sijetlu, Jimijevom rodnom gradu. Nakon okupljanja "običnih smrtnika", pojavill su se Leon i njegov sin Jimi koji je tog dana punio 14 godina. Mary i Dan su ih upoznall sa onima koji su tek pristigli a zatim je urađeno nekoliko fotografija za specijalni poster i žurka je mogla da počne. Na scenu je izašao Sammy Drain. Iako su njegovi najboiji dani već odavno prošli, i oni mnogo mlađi mogu samo da mu pozavide na sviračkom entuzijazmu i energiji koju širi oko sebe. Njegove verzije, Little Wing, Hey Joe i Thrill Is Gone počele su da razmrdavaju društvo i najavile dobru svirku tokom cele večeri.

Zatim je došao red na Leona i njegov bend "Wrackless Rickey" all iz nepoznatih razloga niko od muzičara se nije pojavio pa u pomoć priskaču ljudi iz Hey Joe. Zbog velikog poštovanja prema svom starijem bratu, Leon nije hteo da svira nijednu Jimijevu pesmu, ali je odsvirao "Kansas City", jednu od prvih pesama koje je naučio od Jimija još u ranom detinjstvu.. Ray Rea na basu, Stephen Abtahl na drugoj gitari i Colin Hartridge na bubnjevima, iako po prvi put na istoj sceni, zvučali su kao odlično usvirani bend. Zajedno sa Leonom, Hey Joe bend je odsvirao divlju verziju Mustang Sally a zatim i dve blues improvizacije i kao šlag na tortu Leonovu kompozociju "Jimi and Me".

A zatim je došao red na Hendrixovu muziku, ono zbog čega su se svi i skupili. Leon je napustio bend i pridružio se sinu, a Hey Joe bend je nastavio da diže temperaturu sa Roomfull Of Mirrors, Hey Baby, Spanish Castle Magic i Voodoo Chile. Umornu publiku trebalo je malo smiriti i na scenu izlazi Randy Hansen, jedan od starih poznanika vaših specijalnih dopisnika i izvanredan gitarista, koji je ovoga puta sve ostale iznenadio izašavši na scenu sa akustičnom gitarom i usnom harmonikom - slika i prilika Boba Dylana iz 1966. godine.

Like A Rolling Stone i All Along the Watchtower zvučale su odlično i zvanice nisu mogle da izdrže da ne zapevaju zajedno sa njim, a Hendrixove Hear My Train A Comin' i Little Wing naterale su ženski deo društva u suze. Hey Joe band je zasvirao jos jednom, all ovog puta bez basiste. Ray Rea je u stilu pravog rokera otišao da zabavi novostečenu prijateljicu. "Nemamo basistu" - zavapili su vaši dopisnici, na šta se Leonov sin Jimi samo nasmejao, uzeo bas u ruke i započeo odličnu rock i mprovizaciju koja polako prerasta u Hendrixovu 51st Anniversarry a zatim u Sunshine of Your Love. Rayovim povratkom na scenu, mali Jimi uzima gitaru i započinje Freedom kojom se i završava ova nezaboravna žurka.

Sledećeg dana, po dogovoru svi odlazimo na Jimijev grob na Greenwood groblju u Rentonu i tamo srećemo nekoliko desetina ljudi kako donose cveće, balone na kojima piše Srećan Rođendan, žice za gitaru i trzalice i sve to polažu na Jimijev grob. Sačekavši da se ljudi malo raziđu, prišli smo grobu i položili cveće, a Stephen Abtahi je izvadio iz kofera svoj stratokaster i veoma emotivno odsvirao The Wind Cries Mary. U tom trenutku, Mary Matthews se rasplakala, nebo se naoblačilo i počela je da pada sitna kiša. Svi glasno zaključujemo da i nebo plače za Jimijem. Oprostili smo se sa legendarnim gitaristom, poželeli mu srećan rođendan i obećali da ga ni sledeće godine nećemo zaboraviti, a Rock Expressu smo poslali vredan novogodišnji poklon.

Specijalno za Rock Express:
Dan i (Wind cries) Mary Matthews,
Colin Hartridge, Stephen Abtahi i Ray Rea