Rock Express Online | Arhiva | Br.14/15

"Sve stvari, sva znamenja onoga što smo nekada bili, nestala su. A to je ujedno oslobađajuće i uzbudljivo." - Peter Buck

R.E.M.
U potrazi za novom religijom

Pre nekih godinu dana, na skromnoj konferenciji za štampu saopšteno je da bubnjar Bill Berry, nakon gotovo dve decenije, napušta sastav REM. Usred očekivane neverice nastupa Pitanje: "Da li ćete nastaviti sa radom?" i Michael Stipe odgovara, setan i rešen: "Pas sa tri noge je još uvek pas. REM i dalje postoji." Postoji. Ali kakav? Na početku otpisavši mogućnost da regrutuju novog bubnjara i produže pretvarajući se da je sve po starom, Buck, Mills i Stipe suočili su se sa nizom problema, od najtrivijalnijeg: ko će da lupa bubnjeve na koncertima? do suštinskih dilema vezanih za činjenicu da su REM uvek bili četvorka koja je pesme stvarala zajednički, i premišljanja da li uopšte ima smisla ići dalje. Po njihovom sopstvenom priznanju, dilema oko opstanka trajala je oko 5 sekundi. "Da, naravno da želimo da nastavimo. Svi volimo ovo, volimo da radimo zajedno", kazao je Stipe. Silom prilika, Mills i Buck su postali pravi multiinstrumentalisti, smenjujući se na klaviru, basu i bubnju, u čemu su se ionako vežbali poslednjih deset godina, a na koncertima Beckov bubnjar Joey Waronker preuzeo je na sebe nezahvalni bremen oponašanja Berryevog stila. Forma je bila zadovoljena, sa sadržajem nije bilo tako lako.

Ako postoji jedna stvar na koju su se dugogodišnji poklonici REM-a navikli, to je da se grupa nikada nije dugo zadržavala na jednom terenu. Počevši na samom osvitu 80-ih sa EP-om "Chronic Town", uzdigli su se do statusa opskurnih favorita američkih alternativnih radio stanica, da bi sarkastičnim pop-okretom na albumu "Green" pridobili pažnju javnosti. MTV ih uzdiže u zvezde '91-e, prvenstveno povodom himne Losing My Religion, namećući im ispeglani alternativni imidž koji se u to vreme lepio na sve što je dolazilo iz USA i nije repovalo, koji se preneo i na sledeći album "Automatic For The People", sve u stilu, smrt grandža i slično. Tu negde je i počelo da se govorka o REM-u kao najvećem bendu na svetu, što je samo potpireno svetskom turnejom Monster 1994. Sve ovo moglo je da prođe samo u jednoj tako šizofreničnoj deceniji kao što su devedesete, da se bend koji je iz opskurnih meditativnih refleksija uleteo u glam, može održati na top-listama, gurajući se tamo sa krdom potrošne robe i to bez imalo samoparodiranja (vidi pod U2).

Ali komercijalni talas je definitivno splasnuo sa albumom "New Adventures in Hi-Fi" koji je prodao razočaravajućih milion primeraka (čuj razočaravajućih!) koji zaista nisu ništa u poređenju sa pet miliona prodatih kopija "Out Of Time". Da li će "Up" uspeti da im pospeši prodaju krajnje je nebitno, osim za one čike iz Warnera koji su im platili 80 miliona pre par godina, jer ono što REM sada pokušava jeste da ostvare još jednu reinkarnaciju, najveću do sada, i ponovo stanu na (tri) noge.

Kao bend koji je promenu ugradio u temelje svoga postojanja, praveći od nje gotovo svoj zaštitni znak, prošle godine oni su se našli pred izborom: da li da se konačno "smire" i ugnezde u ulozi mega-benda koji izdaje podnošljive, lako-prodajuće albume svake dve-tri godine, ide na turneje i zgrće pare (san onih gorepomenutih čika) ili da pokušaju da naprave novi REM na istim alternativnim korenima iz kojih su ponikli i "nađu reku" koja bi ih odvela dalje. Kako sada stvari stoje, izgleda da su se odlučili na ovo drugo, uz pomalo hipokritične poteze koji bi trebalo da ih udalje od industrije, poput nedavnog nastupa na VH-1 Storytellers, gde je na poslednjem bisu Stipe zatražio od publike da viče "Fuck!" najjače što može kako MTV ne bi mogao da je emituje. Pesma je bila Radio Free Europe.

Neodlučnost se oseća i u drugim potezima: prvobitno je rečeno da neće biti promotivne turneje za "Up", usled nevoljnosti benda da svira bez Berrya, ali trenutno bend nastupa na televiziji otprilike svake nedelje, a nedavno je svirao i na dobrotvornom koncertu za Bridge School, u organizaciji Neil Younga. Iako setovi ovih dana uključuju i neke postarije stvari - Driver 8, na primer - standardni početak je još uvek Losing My Religion, koji sa sobom još uvek vuče teret nekadašnje MTV-slave.

Najznačajniji aspekat Berryevog odlaska je u tome što je naterao ostatak benda da stanu pred ogledalo i suoče se dualitetom sopstvene prirode, sloveći se za jedini bend koji je uspevao da bude alternativa sebi samima, došli su u situaciju da im je pripadnost nečemu potrebna da bi zadržali svoj identitet, ali svako priklanjanje ovom ili onom pravcu ili stilu rezultovalo bi u kraju grupe. Nesumnjivi kvalitet "Up"-a (nezanemarljiv broj kritičara ga već proglašava za najbolji album do sada) samo je potreban, nikako i dovoljan, uslov za opstanak. Ishod će verovatno biti poznat naredne godine, pri čemu nikako ne treba zaboraviti obećanje od pre deset godina (koje je, doduše, naknadno povučeno) da će grupa održati poslednji koncert na samom kraju 1999, time zauvek ostajući fenomen 20-og veka.

Vasa Ćurčin