Rock Express Online | Arhiva | Br.14/15

Bruce Springsteen: Poslednja autentična Rock legenda
Heroj iz predgrađa

Mislim da nikada neću zaboraviti topli 6. septembar davne 1988. godine na 'Nep stadionu' u Budimpešti, kada se negde pred ponoć, posle iscrpljujućeg i neverovatnog dana ispunjenog rokenrol čudesima, sa zamračene mamutske bine začuo dobro poznati glas, izrekavši jednostavno: One, two, three, four... Prevalio sam pre toga mnogo koncerata preko glave, ali osećaj koji sam imao u tom trenutku verovatno bi mogao da bude nadmašen samo da je Lenon kojim slučajem vaskrsnuo i sa ostalom trojicom Bitlsa zasvirao tu, kojih pedesetak metara ispred mene. Rokenrol cirkus zvani "Human Rights Now", čiji je kompletan prihod bio namenjen organizaciji Amnesty International, uspeo je da svrati i u Budimpeštu, tako da se i onima koji su se tada još nazivali - bez stida i poruge - Jugovićima, ukazala prilika da in vivo vide ni manje ni više nego: Jusu N'Dura, Trejsi Čepmen, Stinga, Pitera Gebrijela i Brusa Springstina, sa sve (za tu priliku) okupljenim E Street Band-om. Svi koji su u to vreme iole značili u YU rokenrolu sjatili su se u mađarskoj prestonici i mogli su se videti preko dana kako bazaju po metrou i ulici Vaci (naročito se živo sećam Marine Perazić u jednodelnom, poluprovidnom seksi overall-u i toga da sam pomislio: Bože, ala je sitna!); program je počeo već popodne, da bi potrajao do duboko u noć, a Springstin je, kao tada najveća rok-atrakcija, imao tu čast da nastupi poslednji. A njegov nastup sa starom i dobro uigranom ekipom bio je takav da su ostale kolege, a naročito Sting i Gebrijel, i sami fantastični uživo, izgledali kao mlako zagrevanje za pravu stvar.

I bila je prava. Prava stvar koju nisam više doživeo ni na jednom koncertu.

Posebno pamtim jedan mali detalj: tokom jedne od saksofonskih solaža 'Big Man' Klarensa Klemonsa, Brus je pokušao da skoči na prilično visoko pojačalo i pritom se okliznuo tako da umalo nije pao na binu; ali, prešao je preko toga kao da se ništa nije dogodilo i nastavio sa zabavljanjem mase koja je tada već bila u dubokom transu tako karakterističnom za njegove koncerte. Ne znam da li je to još neko primetio, najzad, nije ni važno, ali za mene je taj mali detalj bio neka vrsta otkrovenja - krajnje ljudska sitnica koja je jednu legendu u mojoj glavi naglo učinila živom i gotovo opipljivom; umesto da pokvari sliku o genijalnom rokenrol autoru i izvođaču, taj mali neuspešni skok u noći ispunjenoj adrenalinom i ushićenjem samo je pojačao i naglasio divljenje kakvo, pretpostavljam, svaki iskreni poklonik rokenrola mora da oseća prema takvoj veličini.

Od te noći prošlo je deset godina.

Springstinova muzika se promenila, baš kao i njegov život, ali moje divljenje ostalo je isto. Pre par nedelja, u prodaji se konačno pojavio dugo najavljivani box-set Springstinovih neobjavljenih pesama sa nazivom 'Tracks' i RE jednostavno nije mogao da se ne osvrne na jednog od najznačajnijih r'n'r stvaralaca svih vremena. Otud prilika da se prisetim onih davnih trenutaka sa početka teksta, kao i da pokušam da kažem ovde ponešto o čoveku koga cela rokenrol planeta, ne bez razloga, već dve i po decenije naziva Šefom (The Boss).

Brus Springstin je rođen 23. septembra 1949. u gradiću Friholdu u Nju Džersiju, nedaleko od predgrađa Njujorka i letovališta Ešberi Park na Istočnoj obali. Potekao je iz relativno siromašne porodice, i već u strogoj katoličkoj školi za dečake pokazao se kao buntovnik koga je više zanimao rokenrol nego klasično obrazovanje. Uprkos željama roditelja da postane pisac, lekar ili advokat, mladi Brus je sebe pronašao u gitari i muzici koju je neprekidno slušao sa radija: bili su to klasici koji će itekako ostaviti duboki trag u njegovom muzičkom formiranju - Elvis, Stonsi, Bitlsi, Erik Bardon, crni soul izvođači i, naravno, Roj Orbison. Sredinom šezdesetih, sa priučenim lokalnim bendom The Castiles počeo je da nastupa na obali Nju Džersija. Epizoda sa The Castiles trajala je do njihovog nastupa 1967. u Grinič Vilidžu, posle čega se bend raspao.

Sledeće godine, Brus se zaputio u Ešberi Park i tamo upoznao Stiva Van Zanta (Little Steven) i ljude sa kojima će sledećih dvadeset godina praktično deliti rokenrol hleb. Klupska scena u mondenskom letovalištu bila je idealna za devetnaestogodišnjaka željnog dokazivanja i svirke. Pored Van Zanta, tada je upoznao i Garija Talenta i Denija Frederičija (budućeg basistu i klavijaturistu E Street Band-a). Oni su činili srž grupe Steel Mill koja je zapravo označila početak Brusovog uspeha. Bend je na obali stekao fanatične sledbenike i oni i danas pamte neke od Springstinovih pesama koje nikada nisu bile snimljene u studiju. Posle malog izleta na Zapadnu obalu, Steel Mill je prestao da postoji, a Brus je nastavio da traži stalnu ekipu muzičara koja bi na podijumima klubova u Nju Džersiju realizovala njegove muzičke ideje. Ipak, pravi preokret dogodiće se tek kada Brus upozna saksofonistu 'Big Man' Klarensa Klemonsa, i producenta i menadžera Majka Apela. Ubeđen u istinsku vrednost mladog muzičara, Apel je uspeo da Springstinu početkom 1972. obezbedi audiciju pred Džonom Hemondom, čovekom koji je 'otkrio Boba Dilana.' Hemond je radio za kompaniju CBS, i rezultat audicije bio je ugovor koji je Springstin sa CBS-om potpisao 9. juna 1972.

Brus, koji je u to vreme već uveliko nosio nadimak 'Šef' zbog načina na koji je vodio grupe koje su sa njim svirale, nije oklevao i pozvao je svoje stare prijatelje da napuste bendove u kojima su trenutno svirali i da se okupe se radi snimanja materijala koji će biti objavljen na prvom Springstinovom albumu, 'Greetings From Asbury Park.' Rezultat je bio polovičan: CBS je želeo hit ploču, dok je Brus ponudio svoj sirovi, pripovedački rok materijal, pristavši (ako se to tako može nazvati) na kompromis tako što je komponovao dva potencijalna hita: "Blinded by the Light" i "Spirits in the Night." Nekoliko godina kasnije, obe pesme su zaista postale hitovi u obradama grupe Manfred Mann Earth Band.

Ovaj debi album postao je žrtva pogrešno vođene reklamne kampanje ljudi iz CBS-a, koji su želeli da Springstina predstave kao neku vrstu novog Dilana. Ali Brus nipošto nije želeo da se uklopi u imidž sentimentalno-metiljavih kantautora (singer-songwriters) koji su u to doba bili popularni; izrastao je iz tradicije rokenrola i nije se osećao prijatno u nametnutoj ulozi. Promotivna turneja 1973. bila je pravi fijasko, jer je Brusov bend svirao kao predgrupa grupi Čikago, i teško je zamisliti nesrećniju kombinaciju od takve. Uprkos svemu, CBS je rešio da pruži mladom rokeru još jednu priliku, i rezultat je bila ploča 'The Wild, The Innocent & The E Street Shuffle.'

Album se pojavio u novembru 1973. i prodaja je išla tako loše da nije pokrila čak ni troškove reklame. Međutim, materijal sa ploče, u koji je beskompromisno bilo utkano soul nasleđe, bio je takav da se ploča jasno izdvojila iz ostatka godišnje produkcije i zainteresovala kritičare.

Jedan od uglednih rok kritičara tog vremena, Džon Landau, napisao je za 'The Wild...' da je "najpotcenjenija ploča godine, pasionirana i nadahnuta ulična fantazija." U proleće 1974, Landau je otišao da vidi Springstina uživo, i kada se vratio kući sa tog koncerta, napisao je možda najcitiraniju i najparafraziraniju rečenicu u istoriji roka: "Video sam budućnost rokenrola, a ime joj je Brus Springstin." (Desetak godina kasnije, slavni pisac horor književnosti Stiven King parafrazirao je tu rečenicu: rekao je da je video budućnost horora, čije je ime Klajv Barker; i to nije jedina dodirna tačka između ovog pisca i Springstina - kao pasionirani Šefov fan, King je često citirao njegove stihove u svojim romanima, a mračna Springstinova poezija davala mu je mnogo materijala za to, uključujući i jezivo rezignirani stih iz pesme "Atlantic City": Everything dies baby, that's a fact/But everything that dies someday comes back.)

Navedena Landauova rečenica imala je učinak katapulta. Odnos CBS-a prema Springstinu iz osnove se promenio, 'The Wild...' je lansiran iznova, sa punom reklamnom podrškom, a Springstin je dobio veću slobodu u izboru materijala i produkciji. Bend je bio usviran i Šef je na turnejama ostavljao za sobom dvorane koje su izgledale kao da je kroz njih protutnjao stampedo. Odjek je bio izuzetan i postalo je očigledno da se rađa nova zvezda.

Posle turneje, u poznatom njujorškom studiju Record Plant, Springstin je u tesnoj saradnji sa Landauom i čovekom po imenu Džimi Jovin (koji je sarađivao sa Filom Spektorom i Džonom Lenon-om), snimio jedan od najznačajnijih rok albuma svih vremena, 'Born to Run' (1975).

Od osam pesama na ploči 'Born to Run', jedna (naslovna) već je bila hit na koncertima i postala je momentalno himna Springstinove generacije fanova koji su odrastali zajedno sa 'svojim' rok herojem i njegovom muzikom. Monumentalna "Thunder Road" ispunjena je nostalgijom, "Tenth Avenue Freeze-Out" bolnim soulom, dok se ostale u potpunosti uklapaju u zvučnu sliku albuma posvećenog bekstvu iz zatočeništva neuglednih predgrađa. Već u pretprodaji, ploča je dospela na top liste i ubrzo dostigla zlatan tiraž. Springstin je munjevito postao slavan i počeo je da izaziva kontradiktorne komentare, a to je otišlo tako daleko da su dva najtiražnija i najuglednija američka nedeljnika, TIME i Newsweek, istovremeno na naslovnoj strani doneli istu Brusovu fotografiju, sa potpuno oprečnim tekstovima. Bio je to nečuveni skandal, ali ujedno i sjajan publicitet. Amerika, željna konačno jedne autentične rokenrol zvezde posle Elvisovog sunovrata, prihvatila je oberučke koncerte Brusa Springstina i E Street Band-a kao dugo očeki vani melem. Posle dve godine živih i napornih svirki, materijal za novu ploču bio je spreman, i krajem maja 1978. javnosti je predstavljen album 'Darkness on the Edge of Town.' Sjajno produciran materijal nagovestio je novo Springstinovo sazrevanje i zaokupljenost životom običnih, malih, otuđenih ljudi. Uprkos tada pomodnom panku koji je iz Britanije zapljusnuo Ameriku, 'Darkness...' je odoleo i nije zabeležio pad prodaje, što se dogodilo većini ostalih 'ne-pank' izvođača. Krajem maja, Brus i bend pošli su na turneju koja je potrajala do prvog januara sledeće godine. Svirke koje su trajale između tri i četiri sata bile su trijumf rokenrola i uverile su svakoga ko im je prisustvovao da rok muzika itekako još ima šta da kaže. Konačno, turneja je donela i veliku zaradu čija visina nikada nije precizno navedena, ali se barata iznosom od nekih osam miliona dolara.

Polovinom septembra 1980., Springstin je sa bendom objavio dvostruki album 'The River' sa dvadeset novih pesama i učvrstio svoj status izuzetnog rok umetnika kako kod publike, tako i kod kritike. Usledila je svetska turneja, i Šef je konačno prihvaćen i kao prvorazredna globalna atrakcija. A onda je nastupio neočekivan, drastičan preokret. Žestoki momak rokenrola pojavio se 1982. sa mračnom, akustičarskom solo pločom snimljenom na kućnom magnetofonu, bez pratećeg benda, ostavivši tako rokenrol nasleđu jedan od neprocenjivih dragulja - ploču 'Nebraska.'

Zašavši u tridesete, Springstin više nije mogao da piše pesme o omladini koja subotom uveče krstari ulicama u potrazi za provodom. Njegove preokupacije postaju mnogo oporije, sumornije. Poput Toma Vejtsa, Brus je bez pardona izneo pred oči publike priče o ubistvu, gubitku duše, neizdrživoj čežnji. Svojevrsna rukavica bačena u lice svima koji su željno očekivali da preslušaju novi Šefov materijal prihvaćena je kao dostojan izazov, i ploča je ubrzo postala zlatna. Springstin se, s razlogom, ponosio pesmama sa 'Nebraske' koje, u neku ruku, predstavljaju vrhunac njegove emotivnosti i iskrenosti.

Imajući u vidu način na koji stvari funkcionišu u američkoj industriji zabave, nije daleko od pameti pretpostaviti da će Springstina jednog dana pominjati kao 'onog muzičara u čijem je spotu debitovala Kortni Koks' (Friends, Scream 1 & 2). Spot o kome je reč režirao je slavni holivudski režiser Brajan de Palma (Blow Out, Dressed to Kill...) za Springstinovu pesmu "Dancing in the Dark"; emitovanje je počelo u maju 1984. godine, najavivši tako album 'Born in the USA.' Bila je to najžešća objavljena Šefova ploča, koja ga je uzdigla do statusa definitivne superzvezde, i sam Springstin priseća se da mu je bilo pomalo smešno što je (prevashodno zahvaljujući pomenutom spotu) u tridesetpetoj postao tinejdžerski idol. Mamutska svetska turneja potrajala je do oktobra 1985. kada je završena u Los Anđelesu koncertom pred 80.000 posetilaca, a ukupan prihod iznosio je fantastičnih devedeset miliona dolara.

Posle takvog zemljotresa kojim je prodrmao teritoriju rokenrola, Šef je objavio šestostruki album sa pesmama snimljenim uživo u razdoblju od 1975-85, i box-set je munjevito postao bestseler. Tako su i oni Springstinovi fanovi koji nisu imali prilike da ga vide uživo, dobili šansu da osete delić energije sa njegovih koncerata. Ovo izdanje ujedno je značilo i kraj burnog stvaralačkog perioda za Brusa Springstina. Projekti koji će uslediti biće primereniji autoru svesnom svojih vrednosti, i čoveku koji se bliži četrdesetoj. Ploča 'Tunnel of Love' (1987) sa zrelim pogledom na ljubav predstavljala je svojevrsnu najavu predaha ispunjenog porodičnim preokupacijama, koji je prekinut tek 1992, istovremenim objavljivanjem dva potpuno različita albuma -- 'Human Touch' i 'Lucky Town.' Šef je opet uspeo da iznenadi publiku, a onda je dobio tu čast da jedini od svih na MTV-ju svira 'plugged.' Konačno, 1995. pojavio se i Springstinov album 'The Ghost of Tom Joad', svojevrstan povratak atmosferi i temama 'Nebraske', ali sada sa pričama o bukvalnim autsajderima, doseljenicima u SAD koji ne umeju da se snađu u obećanoj zemlji.

Desetog novembra 1998, istog dana kada je objavljeno da je Brus Springstin zvanično uvršten u Rock'n'Roll Hall of Fame (za šta je Šef saznao, navodno, od svoje tetke koja redovno surfuje po Internetu iako ima 80 godina), u prodaji se pojavio komplet od 4 CD-a sa nazivom 'Tracks'. Javnost je dobila priliku da se upozna sa 66 pesama koje su svojevremeno bile snimljene u studiju prilikom rada na pojedinim pločama, ali nikada nisu objavljene.

Sama zamisao o projektu nastala je 1995, u vreme kada je Brus izdao 'The Ghost of Tom Joad.' Pošto je imao materijala za još jedan album u sličnom, smirenom i akustičarskom tonu, ljudi iz kompanije Sony smatrali su da ne treba objavljivati dve slične ploče jednu za drugom. Brus je preslušao neke stare materijale i shvatio da među njima (reč je o preko 300 pesama!) ima onih koje mu se sada mnogo više sviđaju nego u vreme kada ih je snimio i odbacio kao nepoželjne. Springstin i inače, kada radi na novom albumu, piše hrpu pesama - u vreme nastanka 'Born in the USA' bilo ih je više od 100 (sto) - i to je tokom njegove karijere omogućilo veštim kradljivcima da izdaju 20 bootleg CD-a kao seriju sa nazivom 'The Lost Masters' (preduzimljivi pirati su čak od svega toga izabrali najbolje naslove i objavili ih kao piratsku kompilaciju na duplom CD-u). Stoga su 'Tracks' prilika da svaki Šefov fan i iskreni poklonik rokenrola stekne uvid u kreativni i izvođački razvoj jedne od poslednjih autentičnih rok zvezda današnjice. (O samom materijalu više ćete saznati iz Vasine recenzije na stranicama ovog broja papirnog izdanja RE.)

U protekle četiri decenije, rokenrol se izmenio u mnogo čemu; između ostalog, prestao je da bude rezervat za mlade izvođače i mladu publiku. Springstinova publika rasla je i sazrevala sa svojim idolom, i nastavila da prati njegovu karijeru. 'Tracks' nipošto nisu najava njenog zalaska, već samo jedan od onih karakterističnih Šefovih predaha pre novog projekta. Da li će to biti već najavljeni akustičarski materijal, ili karakteristični razbijački rokenrol, zavisiće prevashodno od Springstinovog raspoloženja u vreme objavljivanja. On je odavno za sebe izborio pravo apsolutne kreativne slobode, na radost odanih fanova.

Izuzetno je teško na ovako ograničenom prostoru odabrati najneophodnije informacije iz šume podataka i priča vezanih za Brusa Springstina. Posle iscrpnog ponovnog preslušavanja Brusovih ploča i povratka vremeplovom marke 'Boss' u neko srećnije, lepše vreme, jedino što na kraju mogu da učinim jeste da vam preporučim da nabavite 'Tracks' i prepustite se uživanju, uz nadu da će se ubrzo, možda, ponoviti rokenrol trijumf opisan na početku ovog teksta. Šuška se o turneji i ponovnom okupljanju E Street Band-a. Držimo palčeve da Šef i ekipa ponovo zalutaju negde blizu nas.