Rock Express Online | Arhiva | Br.14/15

Ekskluzivni intervju: John Lord, klavijaturista Deep Purple
Kralj među lordovima

   Za početak, moram da se zahvalim svom treneru JUDOa, Ivanu Todorovu, jer sam samo zahvaljujući onome čemu me je naučio uspeo da se, kroz armiju telohranitelja i roudija, probijem do Džona Lorda, legendarnog klavijaturiste Deep Purple. Ako me je ičemu naučio, onda je to kako da se oslobodim čvrstog stiska iskusnog roudija kojem je zaduženje da čuva muzičare od fanova koji očajnički pokušavaju da dođu do svojih idola. Eh, ali roudi nije znao da će novinar Rock Expressa proći tamo gde ni Crvena Armija neće moći pa makar ga to na kraju stajalo i fotoaparata.

Naravno, nije bilo nikakve tuče jer rokeri su oduvek bili pacifisti, ali provući se kroz neprobojne kordone i stalnu kontrolu svih koji zalaze iza pozornice zahtevalo je svu umešnost kako psihičku tako i fizičku (čitaj: preskakanje drugih ljudi, provlačenje kroz živi zid, otimanje iz ruku koje te čvrsto drže uz povike "Get back!" itd, itd) ali je ipak vredelo truda. Dakle, Ivane - hvala ti, i to ne samo od mene nego, verujem, i od cele armije poklonika RockExpress-a.

Čvrsto rešivši da uzmem makar i omanji intervju od Lorda, uporno se provlačeći kroz sve moguće i nemoguće prepreke i ispoljavajući inventivnost u skrivanju i prerušavanju dostojnu i Dejvida Koperfilda, konačno ugledah sedu figuru Džona Lorda. Uspaničeno mašući novinarskom legitimacijom Rock Express-a i bukvalno urlajući "Rock Express, Yugoslavia!! Rock Express, Yugoslavia!!" probio sam se na dva metra od Džona Lorda. Kao dobroćudni dekica iz neke bajke ili dečijeg filma, Lord me pogleda, zatim pogleda ogromnog Rusa koji je svo to vreme trčao za mnom i reče: "Rock Express? Hmmm, odlično ime. OK, ostavi čoveka na miru. Imaš pet minuta na raspolaganju, pa ja moram da idem, OK".

I tako, dok je roudi ostao sa trofejom (mojim fotoaparatom) u rukama, evo šta je stalo u petominutni intervju sa Džonom Lordom, legendarnim klavijaturistom legendarne grupe Deep Purple.

Za početak, srećan rođendan, sa malim zakašnjenjem. Kako se oseća čovek koji je od svojih 57 godina života 30 godina proveo na sceni?

Hvala, iako je sa zakašnjenjem (smeh). Nikada bolje! U stvari, za više od 30 godina u poslednjih 5 godina osećam se odlično prvenstveno jer oduvek radim ono šta volim - sviram. I to sviram ono što ja hoću a ne to što bi moglo da se stavi u neki šablon ili da se proglasi komercijalom.

Krajem oktobra, tačnije 31. Oktobra, izašao je Vaš solo-album "Pictured Within". Ko je sve svirao sa vama na tom albumu?

Gospode, kada bih ja samo znao (smeh). Da, disk se za sada pojavio u Evropi, a ko na njemu svira...mnogo ljudi. Gudački kvartet, duvačka sekcija iz Francuske i, ono na šta sam ja veoma ponosan, violončelista Haagen Kuhr. Njega sam pronašao u Nemačkoj i mislim da je njegova svirka na mom solo albumu pravi dragulj. U stvari, ceo album nema veze ni sa čim što sam do sada radio. Prvo, to ni malo ne liči na Deep Purple, a drugo razlikuje se i od mojih ranijih radova. To je stara kamerna muzika i ploča treba da u neku ruku posluži kao vremenska mašina, da te odnese 100 - 150 godina unazad, da predstavi duh tog vremena. Opet, ja sam savremen čovek i dodao sam i razne udaraljke, bubnjeve, sintesajzere i tome slično.

Da li ste pored sviranja i na ovom albumu dirigovali orkestrom?

Da. Ja sviram klavijature od devete godine života i sve klavijature sam odsvirao ja, ali sam i dirigovao okrestrom, radio orkestralne aranžmane. Mogao sam, naravno, da i violončelo i duvače snimim ja, da to odsviram na sintesajzeru, ali živa muzika i jeste živa muzika zato sto sviraju živi instrumenti. U stvari, ja sebe više računam u kompozitore nego u izvođače i veoma sam zahvalan firmi Virgin Classic (odeljenje EMI Records koje izdaje klasičnu muziku - op. aut.) sa kojom sam potpisao dugogodišnji ugovor.

Osim pevačice Sam Brown, ko je još radio sa vama na "Picture Within"?

Da, Sam Brown (široj poblici poznata po megahitu Stop a inače je sa Lordom 1990. snimila album "April Moon" - prim.aut) je otpevala Wait A While i Evening Song gde solira na violončelu bugarski violončelista Stefan Pintev a na violini Litvanac Vitas Sondeckis. Zatim, tu je i Miller Anderson koji je otpevao naslovnu pesmu Pictured Within. Zatim, fretless bas svira Kolin Hodginson (od 1982 do 1984 zajedno sa Lordom svirao u grupi Whitesnake a pre toga u Back Door i Alexis Korner Band - prim.aut.). Udaraljke - Pit Jork (koji je radio sa Gloverom na njegovim solo albumima i u grupi Spencer Davis Band - prim.aut.) i najzad na flauti je Holanđanin Tijs van Lir (nekadašnji lider grupe Focus - prim.aut.) i još gomila ljudi kojima trenutno ne mogu da se setim imena, ali ima ih iz raznih zemalja - Francuske, Španije, Holanije i drugih zemalja.

Znači, proleterski nacionalizam bez politike, samo muzika?

(kroz smeh) Tako nekako, tačno, to si dobro rekao. Doduše, muzika nikada nije imala granice niti će ih ikada imati.

I kako uspevate da spojite kamernu muziku i hard rok? Muzičari koji to pokušavaju uglavnom ostanu u nekom šablonu i vremenom počnu da se ponavljaju i na kraju iz cele priše ne ispadne ništa interesantno. I šta svirate kod kuće - klasiku ili rok?

Hm, kako uspevam...Najverovatnije zato što sam po horoskopu blizanac i oba muzička stila su mi i bliska i volim i da ih čujem i sviram, bez obzira što su na dva različita kraja. Generalno, ne postoji dobra ili loša muzika (eh, Džone, Džone, nisi čuo turbo-folk - prim.aut) nego samo jedinstvena muzika, a granice između stilova ne postoje osim onih u glavi svakog izvođača ili kompozitora pojedinačno. Ja na primer dok sviram Highway Star smatram sebe klavijaturistom a dok radim svoje solo albume onda sam u ulozi kompozitora.. Mislim da sam takav stav preuzeo od oca koji je bio saksofonista. I iako on nije imao mnogo sreće u izvođenju jer je uglavnom svirao na igrankama ili svadbama, upravo on mi je dao ljubav prema orkestraciji i aranžiranju i muzici Glena Milera i Stena Kentona.

A šta uglavnom svirate kod kuće?

Kod kuće? Pa, znaš. Mislim da bi svima bilo veoma teško zamisliti me kako sedim kod kuće i sviram Smoke On The Water ili Highway Star, to baš i nije naročito opuštajuće, osobito ako sam se upravo vratio sa koncerta ili turneje. Klasika me smiruje i opušta i pri komponovanju mogu da dam mašti na volju.

P.S. Autor teksta će biti zahvalan svima koji imaju ideju kako da se isti dočepa nekog dobrog fotoaparata. Ideje i priloge slati na adresu Rock Express-a (za Saleta) ili e-mailom na webgazda@pop.transit.ru