Rock Express Online | Arhiva | Br.14/15

Intervju: Srđan Gojković - Gile, Električni Orgazam
Ne volim seljačke bendove

Srđan Gojković - Gile leti, sanja i diše jugoslovenskom rock scenom već skoro 20 godina. Prešavši put od punka, preko rock'n'rolla i akustike do modern rocka, na pitanje tipa "čemu tolike stilske promene", uvek je imao spreman odgovor - Zašto da ne! u razgovoru sa Giletom teme prosto naviru, pa ni beogradskih "minus beskonačno" nisu uticali na opuštenu r'n'r priču. Krenimo od počet(a)ka.

Za vaš prvi koncert vezan je jedan interesantan detalj. Bili ste predgrupa sastavu Hipnotisano Pile, tj. praktično sami sebi...

Električni Orgazam je totalno slučajno nastao, kao i većina najboljih stvari koje se dese u životu. Hipnotisano Pile je bio bend koji smo smatrali ozbiljnim. Glavni autor u bendu nisam bio ja, već Bojan Banović. U kafani "Mornar" 13.1.'80. rešili smo iz zezanja da napravimo punk bend Električni Orgazam. Onda je održan taj prvi koncert Orgazma u Beogradu, koji je u stvari trebalo da bude veliki koncert Hipnotisanog Pileta. Desilo se da je Orgazam kao predgrupa prošao fenomenalno, a kad je Hipnoti-sano Pile počelo svirku, pola sale je izašlo napolje. Ja sam odmah prodao bubnjeve, kupio pojačalo u Londonu i odlučio da budem gitarista i pevač.

Prvih nekoliko meseci postojanja Električnog Orgazma, bas gitaru je svirala Marina Vulić. Koliko je tada bilo interesantno, pa i provokativno imati u grupi devojku koja svira?

To sada izgleda interesantno, ali razlog je bio vrlo prozaičan. U to vreme se našem gitaristi Jovecu sviđala Marina i pokušavao je da se smuva sa njom. Ona je nešto malo svirala bas, i onda smo, naravno, primili Marinu u grupu (smeh). To što se čuje na "Paket aranžmanu" i na prvom albumu, zaista svira ona. Kasnije, kada je bend počeo da se razvija, Marina više nije mogla da prati taj napredak, pa smo morali da nađemo nekog pouzdanijeg. Onda je Grof došao u bend. Tendencija poboljšanja sviračkog kvaliteta nastavila se sve do najbolje postave Orgazma, kada su Banana i Švaba došli u bend. Puno godina kasnije, Marina je u Londonu uradila spot za našu pesmu "Spojimo se sad".

Legendarni "Paket Aranžman" (Orgazam, Šarlo, Idoli) ste snimili 1981. Da li si tada imao osećaj koliko će to biti značajan album ne samo za El. Org. već i za našu rock scenu?

Ne, nisam. Sve tri grupe su u principu bile protiv te ploče. Dugi niz godina posle "Paket aranžmana" manje-više svi smo pljuvali tu ploču, zato što je svako hteo da snimi svoju . Posle se pokazalo da je to bio ključni album. Interesantno je da se "Paket aranžman" nije mnogo prodao - možda 25 hiljada, što je skromno za jedan tako izvikan album. To je ona priča kao za Velvet Underground, malo ljudi je bilo bilo na njihovim koncertima, ali su svi kasnije napravili svoje grupe.

U vreme kad je El. Org. počinjao, mnogim mladim bendovima je bio bitan Omladinski Festival u Subotici...

Meni je to bilo bezveze, bajati festival na kojem su se skupljali gnjavatori, akustičari. Slučajno se potrefilo da se te jedne godine u Subotici skupe Haustor, Film, Orgazam, Šarlo, Idoli… Mi smo bili jedini diskvalifikovani bend. Razlog je što je bila napravljena grozna kič scena, kao npr. za Splitski festival. Bila su neka ogledalca, lampice. Kad smo se peli gore upozorili su nas da je scena vrlo nestabilna i da se ne krećemo mnogo po njoj. To je nama, naravno, bio znak da skačemo, pa je bina počela da se ruši pod nama. Nisu uspeli da nas prekinu u toku nastupa, ali su nas odmah posle diskvalifikovali.

U vreme novog talasa, Bijelo Dugme je još uvek punilo hale, Riblja Čorba je bila na vrhuncu popularnosti… da li se osećala podela na novi talas i bendove drugačijeg profila?

Da, nama su to bili seljački bendovi. Mi smo to posmatrali kao što su, verovatno, Sex Pistols gledali na grupe tipa Yes ili Genesis. Mi smo bili klinci, pankeri i osnovna filozofija nam je bila da je sve pre nas sranje, da istorija počinje od nas. To, naravno, nije bilo tako, ali tako nam je tada izgledalo. Taj neki senzibilitet koji su imali i Bijelo Dugme i Riblja Čorba za nas je bio suviše ruralnog karaktera, što je bio veliki elemenat uspeha tih grupa. Ipak, mislim da su ovi bendovi značajni za istoriju rock scene u Jugoslaviji, naročito Bijelo Dugme, koje je profesionalno podiglo stvari na neki viši nivo. Druga stvar je što ja nikad nisam voleo tu muziku...

Albumom "Distorzija" (1986) El. Org. je učinio priličan zaokret ka komercijalnijem zvuku. Šta vas je navelo da to uradite?

Da, dobro si to primetio. Mi smo tu našu prvu new wave priču završili još albumom "Lišće prekriva Lisabon", koji je, po meni, kruna tog prvog perioda. Hteo sam dalje da eksperimentišem. Vratio sam se mnogim rock grupama koje sam slušao pre punka. Došlo je do rascepa u bendu. To se najbolje čuje na ploči "Kako bubanj kaže". Tu je bio najvidljiviji neki kompromis između onog što sam ja hteo da radim (i uradio na "Distorziji") i onog šta je hteo orguljaš Ljuba Đukić, tada bitna ličnost ui bendu. Kad je Ljuba otišao, nisam imao želju da nađem novog orguljaša, već sam hteo novog gitaristu, jer je tada i Jovec otišao iz benda. Upoznao sam se sa Bananom, a ubrzo posle njega je došao i Švaba. Za vreme koncertne promocije albuma "Kako bubanj kaže" sa nama je par puta svirao i Čutura, kao i bubnjar Bata (ex-Bulevar, Zana, Zamba) umesto Čavketa, koji je bio u zatvoru.

U poslednjih desetak godina mega hit "Igra rock'n'roll cela YU" na neki način je "progutao" mnoge druge dobre pesme El.Orga.

Interesantan je ceo "život" te pesme, koji se očigledno nastavlja i dalje. Svakih nekoliko godina ova stvar se pojavi u nekom novom kontekstu. Prvo ju je Srđan Dragojević iskoristio u filmu "Lepa sela lepo gore", zatim su je odbojkaši koristili kao himnu, da bi je kasnije mnogo masovnije iskoristili košarkaši. Mislim da je ta pesma najviše isfurana zbog onog dela na bubnjevima koji je preuzet od navijačkog skandiranja. Takođe, bitna je melodičnost, a i pominje se Jugoslavija u refrenu. Pesmu sam prvobitno napisao za blues i jazz pevačicu Zoru Vitas, uz potpuno drugi tekst. Zanimljiva je ta naša veza sa košarkom. U tom periodu dosta smo se družili sa košarkašima Partizana: Grbovićem, Savovićem, Đorđevićem, Divcem… Bili smo na utakmici kad je Partizan posle dosta godina dobio Cibonu u Zagrebu. Crno-beli su bili u fazonu da smo im mi neka talija.

Reci nešto više o solo albumu "Evo sada vidiš da može".

Ta ploča je izašla 1988. Mnogi su počeli da pričaju o komercijalizaciji benda. Ja sam hteo da uradim totalno nekomercijalan album, za moju dušu. Tu svesno nije bilo nikakvih hitova u klasičnom smislu. Taj album je bio "unplugged", pre nego što je to postalo trend. Hteo sam da pesme ostanu u izvornoj verziji, što sirovije, kao kad slušaš nekog ko svira u sobi. I dan-danas meni je to jedna od tri najdraže ploče koje sam snimio u životu, uz "Distorziju" i "Zašto da ne" (dupli album).

Pomenuo si akustičnu svirku. Vaš poslednji album se i zove "Živo i akustično"...

Ja sam još od te svoje solo ploče postao fasciniran radom sa akustičnim gitarama. Sigurno ću to i ubuduće dosta eksploatisati. Na albumu "Živo i akustično" nismo odsvirali najveće hitove. Meni, na primer, smeta kod Rolling Stones-a što izdaju deset albuma i na svih deset su "Satisfaction" i "Jumping Jack Flash".

Električni Orgazam je jedan od prvih bendova koji je nakon raspada bivše Jugoslavije svirao u Sloveniji. Kakav je bio prijem tanošnje publike?

Električni Orgazam je jedan od prvih bendova koji je nakon raspada bivše Jugoslavije svirao u Sloveniji. Kakav je bio prijem tanošnje publike?

Krajem 80-ih si se udružio sa Vladom Divljanom. Kako je došlo do ideje da krenete sa sasvim novom formom kod nas - Rock'n'Roll-om za decu?

To je totalno slučajno ispalo. Ja sam Vladu zvao kad sam radio solo album i pošto je on bio slobodan, pozvao sam ga da bude član benda koji će promovisati taj album. Tu su bili i Srba (Van Gogh) i Švaba. Svirali smo po celoj zemlji. Spontano, iz zezanja, krenuli smo da snimamo. Prvo sam napravio punk verziju pesme "Ivin voz". Vlada je to pustio Ljubi Ršumu, kome se to dopalo. Krenuli smo da radimi predstavu u pozorištu "Boško Buha". Izašao je prvi album, pa zatim i drugi "Rokenrol bukvar". Mi smo to zamislili kao trilogiju, tako da ćemo možda jednog dana uraditi još jednu ploču za decu koja bi zaokružila tu priču.

Sa Divljanom si kasnije nastavio saradnju za vreme njegovog privremenog dolaska iz Australije. Osnovali ste Vlada Divljan Old Stars Band i odlučili da novu publiku prvo upoznate sa starim pesmama, uglavnom iz repertoara Idola.

Vlada nije hteo da njegova poseta Jugoslaviji bude profesionalna. Dugo sam ga nagovarao da napravimo neku seriju koncerata. On je tada imao jedan nastup sa Bajagom u Skoplju, pa se tu malo "naložio", pošto je osetio scenu posle dosta vremena. U to vreme NS Plus je pravio seriju unplugged koncerata, pa su pozvali i El. Org. Rekao sam im da je i Vlada tu, pa da možemo i to da snimimo. Naravno, svirali smo stare pesme, jer ko god radi unplugged svirku, svira stvari koje već postoje. Praktično, album Idola "Odbrana i poslednji dani" je dobio svoju koncertnu verziju.

Pre šest godina bio si deo antiratnog projekta "Rimtutituki". Da li si zadovoljan postignutim rezultatima?

Jesam. Ja ne mislim da muzika može da promeni svet, zaustavi rat. Hteli smo da kažemo šta mislimo o onome što se dešavalo u zemlji. Želeli smo da to čuju ljudi iz bivših YU republika, jer nije bilo drugog načina za kontakt. Pesma ipak uspe da prođe preko svih granica. Jedino mi je žao što na tom talasu euforije nismo završili ceo album, jer smo Milan, Cane i ja napravili još 4-5 pesama zajedno.

Svojoj staroj ljubavi - bubnju, vratio si se kroz rad sa klupskim cover bendom "Stoned Rollers ".

Ta grupa se javlja s vremena na vreme. Banana i ja smo je osnovali. On je svirao gitaru, ja bubnjeve, Miša (ex-Bezobrazno Zeleno) bas, a pevala je Mira. Tada smo uglavnom nastupali na Akademiji i zvali smo se samo "Stoned Rollers". U ovoj "drugoj pojavi", pre godinu i po dana u bend je došao basista Zdenko Kolar, a peva Melina. Svirali smo par puta u Beo-gradu, Novom Sadu, bili smo i u Titovom Užicu koje više nije Titovo (smehhhh). Dosadi ti da stalno budeš frontmen i da je sve na tvojim plećima. Ovaj bend doživljavam kao beskrajno opuštajuću stvar.

Gile, pored svih tih muzičkih aktivnosti, povremeno se baviš i novinarstvom, a vodiš i jednu radio emisiju na B-92. Koliko te takve stvari ispunjavaju?

Ja sam u rock muziku ušao kao fan. Kao klinac sam kupovao Džuboks. Oduvek me je zanimalo rock novinarstvo. I dan-danas jedini časopisi koje pratim su oni koji imaju neke veze sa muzikom. Ako želimo da se uspostavi neka normalna scena, moraju postojati bar dva-tri kvalitetna muzička magazina, koja bi se na neki način nadmetala. Tu, naravno, ima puno problema: tržište, novac… Na B-92 ja sam voditelj samo u smislu da najavljujem pesme koje puštam. Više sam "muzički urednik" ta dva sata u noći između utorka i srede (00-02h). emisija se zove "Histerija rock'n'rolla" i uglavnom puštam neku staru muziku za koju mislim da je dobra. Emisija je uglavnom namenjena mlađoj publici koja je propustila neke stvari, dok stariji uživaju podsećajući se svega toga.

S obzirom na muziku kojom se baviš, interesantno je tvoje zanimanje za tehno zvuk.

Muzika je živa stvar koja se menja i razvija non-stop. Kada sam se formirao kao ličnost, imao sam sreću da budem pod velikim uticajem punka, koji je uvek bio za razbijanje svih granica. 80-ih godina, sigurno je najznačajniji rap, a tehno je simbol 90-ih. Ritam mašine mi uopšte nisu strana stvar. Mislim da su kompjuteri instrumenti, isto kao i gitare. Sam tehno ima puno podvrsta, dosta je tu i stvari koje mi se i ne sviđaju. Ako neko misli da je tehno ovo što puštaju na "Vivi", vara se. Ja sam imao sreću da budem u kontaktu sa prvom ekipom u gradu, kad su '94/'95 počeli prvi rejvovi po Beogradu. Meni je žao što od toga, na kraju, ništa nije ispalo. Ima klinaca koji rade, ali se nisu isfurali u medijskom smislu.

Učestvovao si u radu na filmovima "Dečko koji obećava", "Kako je propao rock'n'roll" i "Crni bombarder". Koliko te zanima pisanje filmske muzike?

Zanima me to, kao i gluma. Međutim, u poslednje vreme nemam interesantnih ponuda. Muzika za film zanima svakog muzičara. Možeš da radiš razne stvari koje ne možeš u matičnom bendu. Na primer, komponovanje instrumentalne muzike. Teško da bih ja mogao da stavim tri instrumentala na album Električnog Orgazma.

Za kraj, vraćamo se tvom matičnom bendu. Već dugo je u najavi novi studijski album...

Ceo bend je bio u šoku nakon Čavketove smrti- to je zaista bio veliki udarac za nas. Mora da prođe neki period i da se ta rana zaleči Početkom iduće godine krećemo polako da radimo nove stvari. Ja sam u međuvremenu napisao gomilu novih pesama, ali još uvek nisam počeo da ih radim sa bendom. Ove godine sam dosta radio sa Old Stars Band-om. Sad je ta ploča završena. Slede koncerti, ali to već ne iziskuje toliku koncentraciju. Postoji još jedan plan. Mladen Matičević, reditelj koji je radio film "Geto" u kom je Čavke igrao, ima ideju da uradi jedan biografski, dokumentarni film o El. Orgazmu. To bi, možda, bio čak i bioskopski film. Realizaciju toga očekujem negde na proleće sledeće godine.