Rock Express Online | Arhiva | Br.11

Postoji samo ljubav i smrt. Sve ostalo je samo posledica.

NICK CAVE & THE BAD SEEDS
Molitva palog anđela

Da se nešto razumemo, ne treba verovati ljudima koji se uporno trude da sve što čuju svrstaju u neki pravac. Pri tom, naravno, mora se priznati da najveći deo popularne muzike može da se podvede pod neko ime (i eto posla rock novinarima) ali postoje ljudi i grupe koji izmiču svakoj klasifikaciji, koji se izmigolje iz svakog veštački nametnutog obora, poput Toma Waitsa, Leonarda Cohena, Franka Zappe... i, naravno, Nicka Cavea.

Cave-ova muzika, koja lavovski deo svoje privlačnosti duguje nikako samo pratećem bendu The Bad Seeds, istražuje one ratom izjedene predele na granicama našeg svesnog i nesvesnog, onirične pejzaže poprskane suzama, krvlju, spermom i znojem po kojima lutamo u onim beskrajnim noćima kada san ne dolazi na oči, kada su se kazaljke sata zaverile protiv nas, kada nam je razum pobegao pod krevet gde ga je proždralo čudovište koje tu obitava. U takvim trenucima, slušanje 'Tender Prey' ili 'Let Love In' se graniči sa religioznim iskustvom, dok glas koji kao da je sišao sa Golgote izgovara My lady of the Various Sorrows/Some begged, some borrowed, some stolen/Some kept safe for tomorrow ili vapi Oh then ya know/that little girl would have to go/From her to eternity. Spiritus movens svih ovih pesama može se postaviti na svega dva stuba: ljubav i smrt, sve ostalo je samo posledica. Kao i u stvarnom životu uostalom.

Momci iz susedstva" na "rođendanskoj zabavi"

Kada se govori o Caveu, ne može se izostaviti čovek koji ga je pratio još od sredine sedamdesetih iz vremena kada su obojica bili samo golobradi klinci sa gitarama. Reč je o Micku Harveyu, višestruko talentovanom i nadasve promišljenom muzičaru koji već dve decenije, uspešno kanališe, vrlo često destruktivnu, energiju Nicka Cavea, pri tom ne zapostavljajući sopstvenu kreativnost. Nakon par godina sviruckanja po tezgama u Melburnu, punk pokret potiče Cavea i Harveya da 1977. osnuju grupu The Boys Next Door i ubrzo izdaju singl sa obradom pesme Nancy Sinatre 'These Boots Are Made For Walking' (1978) i zatim album 'Door, Door' (1979) na kome se grupi pridružio stanoviti Rowland S. Howard, još jedan genije koji je imao tu (ne)sreću da bude u bendu sa Caveom. 1979. izlazi još i EP 'Hee-Haw' koji najavljuje jedno od najznačajnijih poglavlja osamdesetih, grupu The Birthday Party.

Kako The Birthday Party zaslužuju zaseban članak a ne samo fusnotu u biografiji NC-a, samo ću pomenuti neke osnovne podatke. Njihov prvi album 'The Birthday Party' (1980) svojom pomerenom kombinacijom punka i darka oduševljava ljude iz kuće 4AD i za njih objavljuju naredni album 'Prayers On Fire' (1981) koji im obezbeđuje kultni status među publikom i kritičarima. U naredne dve godine raste animozitet između dve ključne figure benda Cavea i Rowlanda, što na određeni način doprinosi kvalitetu njihove muzike ali dovodi odnose u bendu do usijanja što kulminira Harveyevim odlaskom i skorim krajem grupe. Više o ovome neki drugi put.

Nakon raspada The Birthday Party Cave odlazi na neko vreme u Berlin, grad čija će jedinstvena šizofrenija odigrati ključnu ulogu u prvoj fazi njegove solo karijere. Tamo će se oduševiti bendom Einsturzende Nebauten i zavrbovati njihovog gitaristu Blixu Bargelda, za basistu bira bivšeg člana kultne Britanske new wave grupe Magazine i, na opšte iznenađenje, za bubnjeve seda Mick Harvey - koji će u daljoj karijeri izmenjati gotovo sve instrumente u sastavu, sa podjednakom veštinom. Uz Hugoa Racea, kultnog pripadnika australijske blues scene, The Bad Seeds stupaju u prvu od svojih mnogobrojnih inkarnacija i nedugo zatim izlazi prvi album Nick Cave & the Bad Seeds 'From Her To Eternity' (1984) za izdavačku kuću Mute.

Relativno kratak album (7 pesama) inspirisan opsesivnom vezom Nick Cavea sa pevačicom Anitom Lane, počinje sa do kosti ogoljenom verzijom Cohenove 'Avalanche' i u atmosferi olujne noći osluškivane iz mrklog mraka memljivog podruma dostiže katarzični vrhunac u nepatvorenom remek-delu, pesmi 'From Her To Eternity'. Uprkos popularnosti koju je stekla ona sa svakim slušanjem priziva sahranjene uspomene i otvara one rane koje nikada ne zarastaju do kraja. Ova pesma figurira i u filmu Wima Wendersa 'Der Himmel Uber Berlin' (Nebo nad Berlinom) gde je Cave izvodi uživo u nekom limboesknom Berlinskom klubu (sa početkom I do NOT want to tell you about a girl...). Naredne godine se pojavljuje album 'The First-born Is Dead'(1985) na kome se bend fokusirao na Caveovu fascinaciju Elvisom i pogotovu njegovim mrtvorođenim bratom blizancem, ova metafora je centralna tema pesme 'Tupelo' (Well Saturday gives what Sunday steals/and a child is born on his broher's heels/Come Sunday morn the first-born dead/In a shoebox tied with a ribbon of red).

Nepogrešivo lični pečat

Album 'Kicking Against The Pricks' (1986) izdat uprkos protivljenju Micka Harveya, koji mu se osvetio ne uključujući nijednu pesmu sa njega na nedavnu kompilaciju, sačinjen je isključivo od obrada i to tako različitih autora kao što su Johnny Cash, Jim Webb, John Lee Hooker, Roy Orbison i Lou Reed. Ovim albumom Cave je hteo da zauvek stavi tačku na sva nagađanja koji su njegovi uticaji i kojim smerovima pripada, stavljajući nepogrešivo lični pečat na sve ove pesme učinio je i da stvari poput 'Something's Gotten Hold Of My Heart' i 'All Tommorrow's Parties' zvuče konzistentno. Svi oni pricks koji su pomislili da je Cave zarđao i prošao svoj kreativni vrhunac, bili su zatečeni snagom albuma 'Your Funeral My Trial' (1987) na kojem mu se pridružio Thomas Wydler na bubnjevima (što je oslobodilo Micka Harveya za druge instrumente). Groznica heroinske zavisnosti šiklja iz svake pore između pesama, ali kakvih pesama! 'Stranger Than Kindness' (Even a fool can come /down a strange lit stair/and find a rope /hanging in there), Long Time Man (A cold winter night/My baby and I, we began to fight/I heated up, and I grabbed my gun/I get so cold on those nights down south) i posebno, veličanstvena u svom bolu, 'The Carny' (And noone saw the carny go/and the weeks flew by/until they moved on the show/Leaving his caravan behind).

Sledeći album 'Tender Prey' (1988) predstavlja kraj prve faze Caveovog stvaralaštva, prouzrokovan smanjivanjem unosa heroina i njegovim sve ozbiljnijim shvatanjem svoje muzike.

Tu je himna 'The Mercy Seat', svakako jedna od najboljih pesama u njegovoj karijeri, zastrašujuća molitva sa električne stolice sa mantričnom frazom and I'm not afraid to die. Na ostatku albuma nalaze se sjajne 'Watching Alice', 'City of Refugee', 'Up Jumped The Devil', posebno zadovoljstvo predstavlja frenetična Deanna, koja se jedino može opisati kao morbidni rock'n'roll pedesetih kako bi ga izvodio Kurt Weill da je kojim slučajem živeo u Londonu krajem osamdesetih.

Ono što je zatim usledilo od raznih ljudi je tumačeno na različite načine, tvrdokorni fanovi su tvrdili da je 'The Good Son' (1990) prelazak u komercijalu, kreativna smrt, konačna propast... Kako su ovakve primedbe pratile Cavea svih ovih dvadeset godina, bilo je i za očekivati da će ovaj album nakon osam godina ponosno stajati uz ostale kao dokaz da se i silazak sa igle (doduše, ne potpuni) može preživeti. Od omota albuma (sklanjajte tu decu od njega, za ime Božje!) do 'The Weeping Song' koja je bila MTV hit i predstavila Cavea mainstream publici, sve je ukazivalo na prodaju, ali pažljiviji slušaoci, neopterećeni formom, mogli su da uoče onu istu bolnu iskrenost u stihovima, isti gnev pohranjen ispod hammonda i lelujavih vokalnih aranžmana. Harvey je povodom ove transformacije kasnije prokomentarisao da, ako su osamdesete bile period opsednutosti Starim Zavetom, u devedesetima Cave se više posvetio Novom Zavetu. Novi član grupe sada je Kid Congo Powers (ex-The Gun Club) na gitarama.

1992. Nick Cave i The Bad Seeds dočekuju sa albumom 'Henry's Dream' (1992) na kome se meksički uticaji susreću sa sve sofisticiranijim tekstovima i najritmičnijim gitarama do tada. Iako ovih dana Cave pljuje ovaj album, uglavnom zbog produkcije Davida Briggsa, među publikom je oberučke prihvaćen, prvenstveno zbog, u poređenju sa prethodnim albumom, žešćim zvukom i jasnom odrednicom kuda će se kretati Caveov razvoj. Uz pomoć Conway Savagea na klaviru i Martina P. Caseya na basu a bez Kid Congo Powersa, ovde su nastala takva remek-dela kao što su 'Papa Won't Leave You Henry', 'Straight to You', 'Brother My Cup Is Empty', 'John Finn's Wife' i druga. Album je propraćen turnejom sa koje je skinut živi album 'The Live Seeds' (1993).

Ako su se na Henry's Dream razišli ukusi Cavea i slušalaca, nepodeljeno mišljenje je da 'Let Love In' (1994) jeste pik njegovog stvaralaštva. Obgrljen maestralnom dvodelnom 'Do You Love Me?' ovo je jedini ljubavni album koji je potpisnik ovih redova čuo u kome nema ni trunke patetike ili izveštačenosti. Bilo da plače na 'Ain't Gonna Rain Anymore', ili da priznaje 'I Let Love In' Caveov glas poput uragana grabi slušaoca i baca ga u uskovitlani okean u kome ga dočekuje visoki mračni čovek sa 'Red Right Hand', koji će mu, glasom izjedenim žudnjom, zatražiti 'Lay Me Low'. U celoj ovoj kitnjastoj tapiseriji izdvaja se zasigurno najkompletnija pojedinačna pesma Nicka Cavea, 'Loverman', pokušaj da se zatraži razumevanje od sveta, prihvatanje, iskupljenje, ovo je molitva palog anđela koga ljubav goni do kraja sveta i nazad, Tarot karta Ljubavnici koju crta Hieronymus Bosch, odbacivanje Boga radi nje.

Prirodno, nakon ovakvog albuma mora uslediti kreativna pauza, prošli put to je bio album obrada, ovaj put, Cave se prihvatio pokušaja da, uz obilatu pomoć prijatelja sa svih strana (Anita Lane, Kylie Minogue, PJ Harvey, Shane McGowan...) načini kolekciju balada o ubistvima. 'Murder Ballads' (1996) je dočekan hvalospevima kritike. Murder Ballads je imao za cilj da posluži kao ploča koja bi skinula pritisak pisanja o samom sebi, rekao je Cave u jednom intervjuu, u tom svetlu, gotovo komično deluje činjenica koliko su prostora kritičari posvetili pronalaženju ličnih elemenata u pesmama, sve do navodne političke korektnosti u ubistvima!

(U 'Henry Lee' pripovedač biva ubijen, a u 'Where The Wild Roses Grow' ubija.) Iako se na njemu nalazi najveći Caveov hit, gorepomenuta '..Wild Roses..' album ne dostiže dubinu ranijih radova, što nikako nije kritika, pošto se na nekim mestima možete bukvalno valjati od smeha ('O'Malley's Bar', 'The Curse Of Millhaven') a i najslabiji momenti se diče stihovima o kojima 90% autora može samo sanjati. Izuzetak je prva pesma, 'Song Of Joy', direktan nastavak 'Red Right Hand', turobna i zastrašujuća priča o serijskom ubici, za koju se pričalo da je mogla i da se nađe na 'Let Love In' umesto 'Jangling Jack'. Ovde se po prvi put pojavljuje i Jim Sclavunos kao novi bubnjar. Povodom 'Murder Ballads' Cave je nominovan za MTV priznanje 'Best Male Artist'. U pismu kojim odbija nominaciju rekao je: Moji odnosi sa mojom muzom su u najbolju ruku krhki, i shvatam kao svoju dužnost da je zaštitim od uticaja koji bi mogli da povrede njenu osetljivu prirodu. Moja muza nije konj i ja nisam ni u kakvoj konjskoj trci, a i da jesam, ne bih je upregao u ta dželatska kolica, zapregu odsečenih glava i svetlucavih nagrada. Moja muza se može uplašiti! Može se otrgnuti! Može mi pobeći!

Za 'The Boatman's Call' (1997) se bez ustezanja može reći da je najličnija ploča koju je Nick Cave ikada snimio. Direktno inspirisana njegovom vezom sa Polly Jean Harvey, na njoj dominiraju lagane sakralne klavirske balade a religijski milje je sveden na pozadinu da bi u prvi plan pustio 'West Country Girl' sa 'Black Hair' i 'Green Eyes'. Kritikovan zbog "nedostatka melodija", ovo je album koji svakim slušanjem sve više uvlači u sebe, meditativan, opušten, intiman. Into My Arms je Cave čak svirao na sahrani Michaela Hutchencea. Nije čudno stoga, što je ovo omiljeni album čoveka koga su nekada zvali The God, koji je Stari Zavet zamenio Novim i konačno ličnom religijom u kojem nema mesta crkvama do studija u kojima je on i sveštenik i pokajnik.

Suprotno i najoptimističnijim prognozama sa početka osamdesetih Nick Cave je 1998. živ i zdrav, prebiva u Londonu i usredsredio se na svog osmogodišnjeg sina Lukea, sina Brazilijanke Vivian Carveiro, koga viđa tri do četiri dana u nedelji. Ti dani su njegovi, ostatak vremena radim. Iako ima dovoljno pesama za novi album, ovaj je pomeren za početak naredne godine usled izlaska kompilacije 'The Best Of Nick Cave and The Bad Seeds' (1998), za koju je, zbog Caveove nevoljnosti, izbor načinio Mick Harvey (Cave je samo ubacio još 'Straight To You'). Vrlo bi teško bilo zamisliti lošu Nick Cave kompilaciju, Harveyev izbor je solidan, samo možda previše hitičan i u svakom slučaju predstavlja dobar uvod u opus ovog jedinstvenog stvaraoca.

Pored muzike, Cave se bavi i pisanjem, njegov prvi roman 'I magarica ugleda anđela' izašao je kod nas u izdanju niške Gradine i perfektno odrađava Cave-ove teme iz osamdesetih. Drugi roman je u pripremi. Njegova poezija je sakupljena u zbirkama 'King Ink I' i 'King Ink II'. Nick Cave je, kako stvari stoje, uspeo da preživi samoga sebe.

Vasa Ćurčin